Naši radovi: Milica Krković, MAČ SAVRŠENOG VITEZA

I

-Postoji li vitez sasvim čista srca?

-Postoji li srce u kome je svetlo i kad ga tama ovije?

-Postoji li junak, plemenit koliko i njegovo poreklo?

Žamor u prestonoj dvorani Kamelota zamuče i svi se okrenuše da vide od koga dolaze ove reči. Na vratima je stajala mlada gospa opasana teškim mačem. Ona polako priđe Arturu, sve vreme gledajući u pod, pa nastavi:

- O, kralju, smiluj se sirotici koja ti se ni pokloniti ne može! Jer, ovo oružje koje vidiš nije ukras, već prokletstvo pod kojim ne mogu ni kleknuti ni sesti. Sa mačem oko pasa, ja jedem i spavam i ne mogu ga skinuti niti izvući iz korica, sve dok to za mene ne učini vitez kakvog opisah. No, takav se još ne nađe, mada sam već mnoge dvorce obišla. I, ako mi ni na tvom dvoru, gde su najplemenitiji među plemenitima, niko ne pomogne, ja više ne znam gde da tražim.

Na kraljevu zapovest, svi prisutni vitezovi priđoše nesretnoj gospi. A beše ih baš veliki broj, jer su se upravo bili okupili da krenu u novi pohod protiv Saksonaca. Ali, ma koliko se oni trudili, ni mač ni korice se ni ne pomeriše, kao da ih je neka nevidljiva sila držala na okupu. I kad gospa već izgubi svaku nadu, u dvoranu uđe mladi Balin. Jednim potezom desnice, on oslobodi gospu njenog bremena, što izazva veliku zavist, jer, iako hrabar i vešt, Balin beše najmlađi od svih, a uz to i tako loše naravi, da je zbog svoje žustrine već zapadao u mnoge nevolje.

Gola oštrica se blistala u mladićevoj ruci. Odsjaj čelika je trepereo nad čitavom dvoranom. Svima beše jasno da takvo što ljudska ruka nije mogla iskovati. Ali, samo Balin je video kako iz mača izbija još jedna svetlost – svetlost, koja nije ni od metala ni od veštine majstora. Ona je sijala ka njegovim prstima, grejući ih polako. Odjednom, on oseti kako mu nešto što beše gusto i skvrčeno pod samom grudnom kosti sada zaigra; to poče da treperi, da se širi i otvara ka svetlosti, kao da je poznaje. A oružje odgovori na ovaj zov – izli svoju silu, koja poteče kroz mladićevu ruku i obuze mu celo telo. Grudi i glava mu se sasvim zažariše i, ma koliko ga gospa molila da joj sada, pošto su čini skinute, vrati mač, on sa njega više nije mogao

odvojiti ni oko ni ruku. Kao obuzet, mladi vitez je čvrsto stezao balčak, a gospine molbe promicale su daleko od njega.

-Kako hoćeš- reče ona na kraju -ali znaj da ćeš tim oružjem ubiti čoveka koga najviše voliš. Taj mač, tvoja je propast.

Izgovorivši ovo, gospa napusti Kamelot. Svi se ponadaše da je čudnom događaju došao kraj.

No, ne prođe mnogo, kad se na dvoru pojavi Gospa od Jezera, gospodarica vilinskih kovačnica ostrva Avalona. Odjek njenih koraka uvek je najavljivao nove i čudesne događaje. Ovaj put, Arturove slutnje joj se nimalo ne obradovaše.

-U ime Ekskalibura, kojeg sam ti svojom rukom poklonila- obrati se ona kralju -sada tražim da mi vratiš uslugu. Predaj mi glavu ovog drznika koji se usudi da moj mač izvuče iz korica! Jer, on ne beše skovan ni za njega, niti za onu što mi ga ukrade, već za viteza koji se još nije ni rodio.

Svi se nađoše u čudu, a gospa nastavi svoju priču:

- Doduše, milije bi mi bilo da se ovo nije dogodilo i da mladićeva ruka ne posegnu za Moćnim Oružjem. Ali sad, šta je, tu je. Veliki greh je učinjen i samo će se zlo iz njega rađati. Zato, daj mi njegovu glavu!

No, tek što Gospa od Jezera završi svoj govor, Balin priskoči, pa joj preseče vrat i, pre no što ostali stigoše da se osvrnu, uzjaha svog konja i uteče u šumu.

II

Opalo lišće se kovitlalo za kopitima Balinove kobile. To je bila dobra kobila – mlada i jaka, kao i njen gospodar, i divlja i odana i, mada bez mane, ne suviše lepa i, uopšte, u svemu nalik na viteza koga je nosila. Sapi su joj se brzo gibale pod nemirnim Balinovim mislima dok su jurili kroz šumske senke putem koji ih je, kao i slike u mladićevoj glavi, sve vreme vrteo u krug.

Od vetra suzne vitezove oči iznenada spaziše kako se pod jednim sunčevim snopom pred njim vijori nešto crnje od šume. Konj zanjišta i prope se, a crna prilika im pođe u susret. Balin prepozna vučji ogrtač starog Merlina, gospodara tajni i zaštitnika Arturovog kraljevstva. Čarobnjak se približavao. Sa svakim njegovim korakom, jesenji vazduh je postajao sve mirniji, a slike u mladićevoj glavi sve udaljenije. Na kraju ga sasvim napustiše i glava mu postade prazna i laka, kao da mu se teme otvorilo. Na kapke mu se spusti toplina. Ali, baš kad htede da padne u san, čarobnjak progovori. Još pre nego što mu smisao reči dopre do uha, zvuk Merlinovog glasa kao zrak čiste svetlosti pogodi Balina pravo u čelo i on se prenu, da odsluša svoj usud smirena srca i bistre svesti.

-Jadni mladiću- otpoče starac -zadesi te veća čast od one za koju si stvoren. Ovaj mač koji nosiš, zaista jeste veličanstven. Jer, u rukama onog kome je namenjen, obznaniće vrhunac očitovanja Božje slave na zemlji. To će biti najsvetliji trenutak Kraljevstva Logra, a ujedno i njegov kraj. Potom će celu zemlju ponovo za dugo vreme obaviti tama. Mač je odgovorio na čistotu tvog srca, jer to je oružje svetla. Ali, ono će odvesti pravo u smrt svakoga, osim jednog, koji će se roditi za večni život. No, ne budi rtužan. Iako ti ne možeš izvršiti Veliko Delo, a već čujem i gospu Nimju kako te doziva da bi te povela ka tvom poslednjem snu, ispunićeš još mnoge zadatke. Pa i Bolni Udarac koji će ubrzati sve što mora biti, doći će od tvoje ruke. Kajanje nad neoprostivim ubistvom koje počini nek te ne nagriza, nego nek ti svagda pokazuje pravi put. A ja sad žurim da pripremim sve što se pripremiti mora.

Na ove reči, Merlin se okrete i iščeze u šumi. Balin namota uzde oko leve šake pa, siguran u to šta mu je dalje činiti, potera konja put neprijateljskog dvorca Tarabila, kako bi pomogao svom kralju u njegovom novom pohodu.

III

Ser lanselot, ser Gavejn, ser Parsifal od Velsa, ser Garet... Dugačak je spisak plemenitih vitezova koji su svojim nesebičnim životima Kraljevstvo Logra ovenčali večnom slavom. Ali, nijedan od njih ne pomože toliko učvršćenju Arturovog prestola koliko to učini Balin tokom ono malo dana što mu behu preostali od kada ga svetlost Moćnog Oružja dodirnu. Od pomirenosti sa smrću, Balinovo telo i srce postali su neranjivi. Ni ljute bitke ni nežni pogledi mnogih gospa kojima je na svom putu pomogao ni za tren mu nisu mogli skrenuti misli od jednog jedinog cilja – da služi svome kralju i njegovoj zemlji. Arturovi protivnici su padali jedan za drugim, a glas o Balinovoj hrabrosti se pronosio među ostalim vitezovima Okruglog Stola. A ime mu beše poznatije no lik; jer, Balin je znao da ništa ne može sprati njegov greh – kletva sa njegovih ramena bila je dovoljno velika da pomrači sudbu svih koji su mu bliski. Zato je svoje dane provodio sam, uglavnom jašući kroz guste šume koje su u to vreme pokrivale Britaniju.

*

Zima je bila na izmaku. Balin je pustio svoju kobilu da kaska preko osunčanih velških polja, tražeći busenje mlade trave, dok je on polako išao za njom. U daljini se već nazirao cilj njegovog puta – zamak Karbonek. Vitezu se nije žurilo, te na svoje odredište stiže tek u vreme večere. Zakoni Karboneka nalagali su da niko osim gospodara zamka ne sme stupiti naoružan u njegove odaje. Mladić je znao da će svoj dragoceni mač morati da preda straži, pa zato, pre nego što će ući, sakri jedan bodež, zadenuvši ga pod košulju.

Na čelu sofre sedeo je kralj Peles, a oko njega mnoga plemenita gospoda sa svojim gospama. Balin se smesti za jedno prazno sedište. Potom pogledom poče da traži čoveka kome je već više dana pokušavao da uđe u trag. Pre nekog vremena, jahao je kroz šumu, praveći društvo jednom mladom vitezu i njegovoj gospi. Najednom, vitez pade posečen mačem. Na hrupicama snega su se pojavili tragovi kopita, ali i napadač i njegov konj ostadoše nevuidljivi. Tako je Balin saznao za Garlona, viteza – čarobnjaka, koji je već dugo, koristeći se svojom čarolijom, ubijao svakoga ko bi mu se zamerio. Balin se tada nesretnoj gospi zakleo da će joj osvetiti dragana, pa se dao u potragu za Garlonom, koji beše vitez u službi kralja Pelesa.

Bahato ponašanje jednog bledunjavog viteza crvene kovrdžave kose i brade privuče Balinovu pažnju. Pomisli kako to mora biti Garlon, te ga stade netremice posmatrati, što ovaj ubrzo i primeti.

-Šta buljiš, mladiću- prodra se on. –Bolje bi ti bilo da gledaš u svoj tanjir i da ne izazivaš Garlonovo strpljenje!

Balin ustade, pa mu polako priđe:

-Nisam ovde došao zbog jela, već zbog tebe, Garlone- reče.

Crvenokosi vitez podiže pogled, odalamivši onako, usput, i to iz sve snage, paža koji mu je nalivao u pehar. Dečak pade, otkliza po kamenom podu i zaustavi se udarivši licem u jedan težak srebrni svećnjak. Koža na usni mu puče i lice poče da se krivi od otoka. Balin je i dalje mirno stajao. A onda, najednom, posegnu rukom za nožem, pa ga zari duboko Garlonu u vrat. Krv je prskala po stolu i svećnjacima. Balin je i dalje mirno stajao.

Kralj Peles prvi prekide tajac:

-Drzniče!– povika -Zašto pogubi Garlona, koji beše moj gost? Živ iz ovog zamka nećeš kročiti!

Rekavši to, Peles podiže svoj teški mač na Balina. Mladić se odbrani bodežom, ali udarac beše tako silan, da nož puče na stotinu komadića. Kad vide da je ostao bez oružja, Balin istrča iz velike trpezarije i poče bežati kroz zavojite hodnike i mračna stepeništa ovog čudnog zamka. Konačno stiže u jednu visoku, udaljenu kulu koja beše tako hladna i prašnjava, kao da tu već vekovima niko nije prošao. Savladan nekim iznenadnim i neobjašnjivim strahopoštovanjem, vitez zastade pred jednim vratima, ne usuđujući se da ih dodirne. Ali, ubrzo začu korake kralja Pelesa, koji ga odmah podsetiše na njegov strah. Brzo odgurnu vrata, te se nađe u maloj sobi, obasjanoj blistavom svetlošću iz jednog pehara koji je, pokriven čistim, belim lanenim platnom, stajao na stočiću usred te odaje. Iznad njega je u vazduhu, bez ikakvog oslonca, visilo koplje s vrhom okrenutim nadole.

-Ne ulazi amo, jer si nedostojan- začu se glas kada Balin prekorači prag.

Ali, u sobi nije bilo nikoga. Mladić oseti kako mu telo obuzima neka čudna drhtavica i iz njega namah iščeze svaki drugi osećaj ili misao, osim želje da klekne pred ta znamenja, mada mu njihov smisao beše potpuno nejasan, i pomoli se za Božji blagoslov. No, baš kad poče da se spušta na kolena, začu korake kralja Pelesa koji je posrtao na pragu sobe. Njihov zvuk

namah razbi mir onog trenutka i mladića ponovo obuze strah gonjenog. On podiže oči ka koplju, a glas opet povika:

- Grešniče, ne dotiči ga se!

Ali, Balin se na to ni ne obazre. U njegovoj svesti sad ne beše druge misli do li da se okrene i pogubi Pelesa.

Kralj je stajao na vratima, ispustivši oružje. Pogled mu je bio blag i ponizan, lišen svake mržnje. No Balin, slep u mahnitom strahu, zari koplje duboko u njegov bok. Na to se čitav zamak zatrese i zaljulja. Spusti se tama. Snažan vetar podiže Balina i zakovitla njime. Mladić je osećao kako leti sve niže, u ponor, ukrug, ukrug, dok se Pelesov bolni jauk vraćao kao eho iz velike daljine. A onda sasvim izgubi svest.

*

Tri dana je Balin ležao bez svesti na pustoj ledini gde nekad stajaše zamak Karbonek. Na kraju dođe Merlin, osvesti ga, navuče mu oklop i prikači mu Moćno Oružje, pa ga posadi na konja.

-Gospodaru... gde je moja gospa?- promrmlja vitez.

Na to se pojavi neki paž noseći veliki, crni štit.

-Plemeniti viteže, Vaš štit je premali za boj koji Vam predstoji- reče, te zameni štitove.

Balin krenu kuda ga nepoznati konj vodi. Ubrzo naiđe na kameni mostić na kome je nepoznata gospa bolno plakala:

-O, Baline, zašto zameni štitove? Da bar sačuva grb svoje krvi, on bi te sad spasao!

Kad prođe most, Balin ugleda neki crni zamak i masu sveta koja se okupila da posmatra bitku. Svi behu obučeni u crno. ispred zamka je stajao vitez u crnom oklopu na crnom konju, spreman za dvoboj. Balin spusti vizir. Podiže koplje, pa bez ijedne reči obode konja i pojuri ka vitezu. Njegov protivnik učini isto. Borci se silovito sudariše. Samo jedan udarac beše dovoljan da obojica padnu teško ranjeni, jer se i jednom i drugom koplje zari duboko pod rebra. Ali, oni nastaviše da se tuku mačevima. Crni vitez beše veštiji, tako da na Balinu uskoro ne ostade nijedan deo tela koji nije krvario. Osetivši da je smrt već tu, on se celim telom baci na svog protivnika, rasporivši mu utrobu svojim mačem. Moćno Oružje odlete iz njegove ruke pravo na jedan kamen, gde se raspuče na dva dela.

Balin je ležao na zemlji, zagledan u nebo koje mu se činilo sve tamnije. A onda ugleda crnog viteza kako mu se primiče, posrćući. On skide Balinu kacigu s glave. No, čim to učini, bolno zaplaka i pade na tlo, jecajući. Tek ovi krici kao da

probudiše Balina. Skupivši svu snagu, naže se ka crnom vitezu. Podigavši mu vizir, ugleda lik čoveka koga voljaše više no ikoga na svetu - jer, to beše njegov brat Balan. Braća se zagledaše jedan u drugog očajem koji beše bolniji od smrti. Iz rana im pokulja krv i životi im se istovremeno otkinuše, dok im se tela u zagrljaju svijahu na zemlji.

*

Sluge iz crnog zamka sahranile su obojicu vitezova. Balan je bio čuvar zamka; ali, ko mu beše poslednji protivnik, to nisu znali, te nadgrobnu ploču ostaviše neobeleženu. Međutim, uubrzo se pojavi Merlin. On uklesa Balinovo ime na grob, a u balčak njegovog mača uglavi novu oštricu namesto one prelomljene. Zatim zari Moćno Oružje duboko u kamen koji je stajao na obali rečice. Kamen se otisnu od obale, zaplovi, i niko ga više ne vide, sve dok se u Kamelotu ne pojavi pravi vlasnik mača. A Merlin uđe u crni zamak, da svima ispriča priču o Balinu, najnesretnijem od svih vitezova koje je obasjala slava Logra.

IV

Ma gde poš'o,

Ma gde doš'o,

Tvoje vreme protiče,

Ma gde poš'o,

Ma gde doš'o,

Tvoja zvezda vodi te.

Dirli-dam, dirli-dju

Vidiš li zvezdu svoju,

Dirli-dam, dirli-daj

Slediš li njen sjaj?

Dečak je jahao na svom jelenu pevušeći, po običaju, pesmicu o zvezdi vodilji. Uostalom, neku drugu nije ni znao; njegova majka ga je uvek uspavljivala samo uz ovu pesmu, a u šumi, gde su živeli, nije bilo nikog drugog ko bi mu pevao. Bližio se njegov petnaesti tođendan i majka mu je sigurno spremala neko iznenađenje. Prošle godine je dobio veliki luk i tobolac ispleten od šarenog pruća, pun oštrih strela. Ali danas, dečak nije bio ni zntiželjan ni radostan. Osećao je neku čudnu setu dok je, tako nujan, lutao po šumi, čeznuvši za nečim, a da ni sam nije znao za čim.

Iznenada, začu neki nepoznat zvuk – to ne beše ni cvrkut ptica, ni šuštanje lišća, već zveket od koga mu srce, bez ikakvog razloga, zaigra u grudima. Dečak se primiri osluškujući. Dok je tako čekao, priđe mu pet blistavih prilika na konjima. Sve na njima se svetlucalo, kao odsjaj podnevnog sunca na malom šumskom jezeru, i to u najlepši letnji dan. Čak im konji behu ukrašeni i sjajni. Dečak ih je gledao tako zadivljeno, da nije ni osećao koliko mu srce treperi u grudima.

-Pozdravljamo te, čestiti mladiću!- viknu mu jedan od petorice, smešeći se. –Što si tako zaprepašćen? Ne vide li nikada ljude poput nas?

-Doista ne videh- odgovori dečak. –Sem ako niste Božji anđeli o kojima mi majka govori. Recite mi, plemenita gospodo, služite li vi Nebeskog Kralja?

-Njemu zaista i služimo- reče nepoznati –kao što to čine i svi ostali pošteni ljudi u Kraljevstvu Logra. No ovde, na zemlji, mi služimo kralja koga On postavi, plemenitog Artura. On nas načini vitezovima, i to je sve što jesmo. A vitez možeš postati i ti

i svako drugi ko se pokaže čist i smeran i dovoljno hrabar da sve što čini, čini u slavu Boga.

-O, plemeniti viteže- zdušno poče moliti dečak –kako da postanem vitez? Kako da dokažem da sam dostojan?

-Kako ti je ime?- upta vitez.

-Ne znam- odgovori dečak. –Ovde živim sam sa svojom majkom i nikad ne upoznah nikog drugog ko bi me oslovio, a ona me uvek zove "Sine moj".

Vitez se nasmeši, pa reče:

-Onda, bezimeni dečače, pođi kralju Arturu u Kamelot. Kaži da te šaljem ja, ser Lanselot od Jezera, njegov pokorni sluga i vladar Severnog Velsa. On će te staviti na probu i, ako se pokažeš dostojnim, veruj mi da neće ni časa časiti da te zaredi za viteza Okruglog Stola. I zapamti- dodade još ser Lanselot –pravo viteštvo nije u junačkim delima, već u srcu onoga koji ih čini!

Na ove reči, vitezovi obodoše svoje konje, pa nestadoše u šumi, a dečak pojuri ka svojoj kolibi.

-Majko, majko- povika još sa praga –video sam čudesne ljude! Oni su vitezovi! I rekli su da mogu i ja to da postanem! a sve na njima se blista, kao tvoj krst koji nosiš oko vrata.

Majka duboko uzdahnu. Već neko vreme je slutila da dan predodređen da je rastavi od sina više nije daleko. Ali, ne zaplaka. Oduvek je znala da će dečak morati da sledi svoju sudbinu i nije želela da mu i jedna jedina njena suza zamagli vidik. Umesto toga, poče da priprema hranu, pevajući svoju pesmicu o zvezdi vodilji.

Za večerom, dečak poče ponovo govoriti o viitezovima, dok mu se čelo blistalo od sreće. "On je tako neiskvaren", pomisli majka, "pa on još nikad nije upoznao ni laž, ni prevaru..." I, njeno rce ne izdrža, već se ispuni zebnjom. Majka stade da mu priča o opasnostima i patnjama koje vitez mora podneti, o iskušenjima i zlobi koji ga čekaju u svetu van šume. Ali, što ga je ona više odgovarala, to je on bivao čvršći u svojoj nameri da postane vitez. Na kraju, majka popusti. Smesti sina u krevet, obećavši mu da će ga sutra spremiti za put.

Dok je dečak srećno spavao, ona izvuče sanduk sa svojim starim haljinama i ukrasima, pa poče parati i šiti. Znala je da plemenito svetlo iz očiju njenog sina može postati meta mnoge zlobe - zato je odlučila da ga zaštiti tako što će ga odenuti u budalasto odelo dvorske lude.

Dečak još nikada nije video drugu odeću osim kožnih tunika koje je majka šila sebi i njemu. Kad sutradan ujutru ugleda svoje novo odelo koje mu je, onako šareno, izgledalo

jako lepo, silno se obradova. Sad mu se činilo da ga, tako doteranog, od titule viteza deli još samo malo, pa se žurio da krene što pre.

-Sine moj- reče mu majka –imaj uvek na umu da je tvoj otac bio veliki vitez. On beše najveći od svih koji su u to vreme sedeli za Arturovim stolom. Ali, pogibe pre nego što si se ti rodio. A ja te dovedoh ovde, da živimo u čistoti šumi i slaveći Boga, daleko od svih zala koja mogu pokvariti jedno mlado srce. Pokaži se sada dostojnim i mene i njega. Pomaži nevoljnima, u strahu ne odstupaj i za svoja dela ne traži nikad nagrade niti hvale. No, iznad svega, svaki dan se moli Bogu, da bude s tobom u tvojim delima. Ako tako budeš činio, i tvoje će ime biti među nekolicinom onih koja će, i kroz najveću tamu, večno svetleti neprolaznom svetlošću Loogra da bi i drugim tragaocima obasjala put.

Rekavši to, majka mu pruži poputninu.

-I, sine moj- dodade još ljubeći ga u čelo –ime ti je Parsifal.

V

Jašući lagano na blagom, jesenjem suncu, mladi vitez Parsifal je razgledao rukavicu svog sjajnog, crvenog oklopa. Odelo dvorske lude koje mu je njegova mudra majka jednom odenula takođe je bilo uglavnom crvene boje. Od tada je prošlo mnogo vremena. Parsifal nije propuštao da se zahvali Bogu svaki put kad bi se setio kako ga je sreća čudesno brzo dovela do njegove viteške opreme, a kasnije i do učitelja. I kako se samo dobri, stari vitez Goneman od srca nasmejao kad je nasred puta za Kamelot ugledao petnaestogodišnjeg dečaka kako se ponosno i ukočeno treska na velikom doratu koga je upravo pukom srećom zadobio, sa sve bojnom opremom koja mu se, pogrešno prikopčana, beskorisno klatila, zveckajući i kloparajući u ritmu konjskih kopiita. Goneman je tada poveo Parsifala u svoj dvor, da ga nauči svemu što jedan pravi vitez mora da zna. A Parsifal je bio srčan i neumoran učenik. Crveni oklop više nije pokrivao jednog ustreptalog dečaka, već plemenitog i hrabrog viteza koji je odlučno sledio zvezdu na koju mu je, još davno, davno, ukazala majka.

Topli sunčevi zraci na kojima se presijavala Parsifalova rukavica počeše da se izdužuju i tanje. Uskoro pade i kiša. dorat je spuštao glavu, frkćući pod hladnim kapljicama kojima mu je vetar šibao nozdrve. Mladić je pogledom tražio sklonište. Munja zapara nebo, a pod njenim bljeskom se ukazaše obrisi nekog utvrđenja u bliziini. Kada priđe bliže, Parsifal vide da su to u stvari ostaci nekog razrušenog grada. Sve u njemu beše pusto i razvaljeno. Ali, usred te pustoši, uzdzala se jedna velika i lepa kula, a među kamenovima i u pukotinama ne beše ni trunke korova. Doratove potkovice su odzvanjale kroz mračne svodove i napuštena dvorišta. na kraju dospeše do jedne osvetljene odaje. Parsifal sjaha s konja i uđe. Nađe se u jednoj prostranoj, raskošno postavljenoj trpezariji. U kaminu se rasplamsala vatra, a pored nje se grejao neki čovek, opružen na ležaju i dobro zamotan u debele pokrivače.

-Dobrodošao u moj dom- reče čovek, mahnuvši rukom Parsifalu da priđe. Kraj kamina je bilo toplo, više nego što bi bilo potrebno, ali čovek se pokrio do brade. Boja lica mu je bila kao u teških bolesnika.

-Moje ime je Parsifal- predstavi se mladić –i vitez sam u službi kralja Artura. Tražim prenoćište. Samo za jednu noć, jer napolju je nevreme...

Parsifal zamuče. Izgledalo mu je kao da ga je taj bolesni čovek očekivao. A i raskošni sto usred razrušenog grada u toj

sobi koja se blistala od čistoće i skupocenih ukrasa... Sve je bilo nekako čudno.

-Mnogo je vremena prošlo od kako je jedan vitez Okruglog Stola poslednji put kročio ovamo- reče čovek. –Moje ime je Kralj Ribara. Nadam se da ćeš mi se pridružiti za večerom?

"Ovde miljama unaokolo nema vode na kojoj bi vredelo ribariti. Šta li pecaju ti njegovi ribari? I, kakva je to uopšte titula, Kralj Ribara?", pomisli Parsifal. Ali, ne reče ništa, već samo klimnu glavom. Uto se pojaviše i dvojica slugu, koji priđoše kralju, pa ga podigoše da bi ga preneli za trpezu. Pritom ga otkriše i ukaza se velika, razjapljena rana na njegovom boku. Bolesnik je stezao zube od bola, ali je sve vreme gledao u Parsifala, kao da nešto očekuje od njega. No, kad sedoše za sto, kralj poče ljubazno da ćaska, kao svaki dobar domaćin. Mladić se već pitao nije li samo umislio kako u tom starom zamku i njegovom gospodaru ima ičeg čudnog.

Najednom, usred večere, začu se neka muzika – glasna, istovremeno i poznata i neprepoznatljiva, kao damari vlastitog srca. U dvoranu uđe povorka devojaka. Prva je nosila veliki, zlatni kalež, prekriven belom tkaninom, iz koga je blistalo svetlo tako jako, da ga nijedan čovek ne mogaše pogledati. Druga je nosila zlatni pladanj, a treća koplje okrenuto nadole. Iz vrška od belog svetla kapala je krv, koja bi nestala pre no što padne na tlo. Savladan svetim strahopoštovanjem, Parsifal pade na kolena i pognu glavu. "Sveti Bože, smiluj mi se! Šta je tajna koju mi pokaza", vapilo je pitanje u njemu. Ali, usne mu ostadoše neme.

Povorka zavi oko stola, pa izađe kropz dveri koje se za njom zatvoriše. Parsifala obuzeše silna radost i mir, koji behu iznad svakog poimanja.

-Meni je vreme za počinak- reče Kralj Ribara posle kraćeg ćutanja, pa pozva svoje sluge. Parsifalu se činilo da ima u sebi još toliko svetlosti iz onog kaleža, da više nikad dok je živ neće osetiti ni umor ni pospanost. No, čim se opruži na mali ležaj kraj kamina, glava mu klonu i on pade u dubok san.

Kad se sutra ujutru probudi, vitez kriknu od bolnog zaprepašćenja. Kamin je bio hladan i čist, astal prazan, nigde ni traga od bogatih ukrasa. On poče da doziva kroz zamak, ali samo je njegov glas šuplje odzvanjao po odajama i hodnicima u kojima ne beše žive duše. Na kraju, očiju zamagljenih od suza, on ugleda svog dorata i u galopu odjuri iz razrušenog grada. Teške gvozdene dveri gradskih zidina se treskom zatvoriše za njim. Osećaj da je izgubio nešto što se pruža ređe nego jednom

u životu, gonio je Parsifala u šumu – što dalje, u galopu, brže, daleko od sveta, gde nema ljudi, gde nema ničega, u mrak... Daleko.

*

Podnevno sunce je rastapalo šumske sene golicajući smrznute nanose snega. Dorat je dahtao naslonivši glavu na jedno drvo. Parsifal je gledao svog izmorenog konja, gladeći ga nežno po grivi. Od kako je, pre 102 dana, napustio dvor Kralja Ribara, mladić ništa drugo nije ni pokušavao, nego da se opet u njega vrati. Ali, bez uspeha. Na mestu gde je nekada stajao razrušeni grad, sutradan je ostala samo ledina. Priču o lutajućem zamku mnogi su znali, ali Parsifal beše jedini koji ga je video i u njega kročio. Niko mu nije mogao pomoći.

Najednom, suze mu svom silinom navreše na oči.

-Bože, spasi me u mom neznanju- zajeca. –Pokaži mi put, jer ako tvoj put ne vidim, ja nemam kud da kročim!

Tek što izgovori ove reči, Parsifal začu neki krik iznad svoje glave. Podigavši oči, vide da jedan kobac napada belu golubicu. Kao opčinjen, gledao je kako lepa ptica bezuspešno pokušava da se odbrani. A onda tri kapi krvi padoše na sneg pred njegove noge, rascvetavajući se u tri crvene ruže, crvene kao njegov oklop. To kao da osvesti viteza – on brzo otera kopca, pa ka golubici ispruži ruku, na koju ona spremno slete. Dok je hranio pticu ostacima hleba, najednom mu se izbistri pred očima: bolesni kralj je očekivao njegovu pomoć, pomoć viteza koji se nekada davno pred sobom, zatim pred svojom majkom, a nešto kasnije i pred svojim kraljem, zarekao da će pomagati drugima u nevolji. A on je stajao zbunjen i ćutao. A onda se Sveti Gral – jer, Parsifal je sada znao da je onaj kalež pun svetlosti bio sam Sveti Gral, pun Božje pravde i milosti – ukazao pred njim, pred vitezom koji se nekad zakleo pred samim sobom, zatim pred svojom majkom, a nešto kasnije i pred svojim kraljem, da će ceo svoj život tragati za Božjom istinom i njoj jedinoj služiti. A on je klečao zbunjen i ćutao.

-Nisam dostojan, Gospode- prošapta Parsifal.

No, u tom trenutku, ponovo se začu krik. Mladić vide kako golubica kruži iznad njegove glave. Shvati da ga ptica poziva da je prati. Ozaren nadom, vitez uzjaha svog konja, pa krete za belom golubicom.

VI

Mladi ministrel pevao je kraljici Gineviri pesmu koju je spevao baš za nju i za ove Duhove. Ali, kraljica nije slušala njegove reči. Uz nežne zvuke harfe, sećala se prvih Duhova koje je proslavila sa Arturom. Bio je to dan njihovog venčanja. Tog dana, stari, mudri Merlin ih je poveo u ovu istu prestonu dvoranu i tada su prvi put videli njegov svadbeni poklon – Okrugli Sto, za kojim su se kasnije obznanili mnogi čudesni događaji koji su obeležili njihovo kraljevanje.

-Ovaj astal postaće središte slave Logra i o njemu će se čuti dok je sveta i veka- rekao je Merlin. –Na svakom sedištu, zlatnim slovima je ispisano ime po jednog viteza, tako da svako zna koje je mesto za nj predviđeno. Kada vitez umre, ili pogine u boju, izbledeće i njegovo ime na stolici, da bude zamenjeno imenom nekog novog, tek zaređenog. Imena vitezova Okruglog Stola živeće večno!

Tog dana, tri su mesta ostala prazna. Mnogo godina kasnije, jedno je pripalo ser Lanselotu od Jezera. Na drugo je seo ser Parsifal od Velsa. Ali treće sedište, koje su zvali još i Opasna Stolica, jer je rečeno da će svako ko pokuša da sedne na nju iako mu ona ne pripada pasti na mestu mrtav, i dalje je bilo prazno.

Kraljica Ginevira često se pitala kako će izgledati i odakle će doći taj savršeni vitez, čije će se ime ispisati na naslonu Opasne Stolice. Da li će se boriti veštije i od Gavejna? Da li će znati da peva umilnije čak i od Tristana? hoće li biti lepši od Lanselota?

-U slavu moje kraljice- naredio je Artur na dan njihovog venčanja –od sada će svi vitezovi, ma gde bili i ma šta radili, na dan Duhova ostavljati sve svoje poslove, da bismo se okupili ovde na svečanoj večeri. A kako bi slavlje bilo lepše, dajem svoju reč da niko ni zalogaj neće staviti u usta, dok se pred svima najpre ne obznani kakav čudesan događaj ili pustolovina.

Ovaj običaj, zaista, još nikada ne bi narušen i nikada se ne dogodi da se neki od vitezova ne pojavi na godišnjem okupu.

*

Ministrelova pesma davno je utihnula. Vreme svečane večere se bližilo i svi vitezovi već su sedeli oko stola, veselo prepričavajuči svoje dogodovštine. Ali, osim Opasne Stolice, još jedno sedište je bilo prazno. O Parsifalu već duže vreme niko

ništa nije ni čuo ni znao. Ipak, njegovo ime se i dalje sijalo na naslonu, što je značilo da je vitez živ.

Iznenada, u odaju stupi gospa Nimju, Merlinova naslednica. Graja odmah zamuče, jer njen dolazak beše sasvim neočekivan.

-Poštovana gospo- pozdravi je Artur –retko te viđamo ovde. svaka tvoja poseta je za uzrok imala neki važan događaj. Šta je ovaj put po sredi?

-Pođite za mnom, da vidite što svi davno iščekujete- reče gospa, te izvede sve prisutne na obalu rečice koja je zapljuskivala zidine Kamelota. Tu ih dočeka visok, stasit mladić zlatne kose, odeven u bojnu opremu belu kao zora. Ali, na njemu ne beše ni mača, ni štita. Vitezovi shvatiše da će sad sigurno čuti neku neobičnu priču pa, kako je umilan mladićev lik samo na dobro mogao slutiti, s radošću se primiriše da dočekaju gospine reči.

-Plemeniti Lanselote- otpoče ona –pre mnogo vremena, ti počini greh zbog koga si se sve ove godine kajao u tišini, ne poverivši svoju tajnu nikom. Ipak, znaj da će to delo doprineti slavi Logra više od mnogih časnih podviga koji te krase!

-O, kralju- nastavi ona okrenuvši se ka Arturu –malo je smrtnika koji se po lepoti mogu uporediti sa tvojim prvim vitezom! Mnoge gospe ga već zbog toga uzljubiše. Ali, on svoje srce ne pokloni nijednoj od njih. Najupornija u svojoj ljubavi bila je Elejn, kćer kralja Pelesa. Kad je uvidela da, osim lepih reči i ljubaznog ophođenja, od Lanselota ništa više neće dobiti, ona odluči da pribegne vradžbinama. Napojivši ga čarobnim napitkom, Elejn se jedne večeri venčala s Lanselotom, te ga odvela u svoju postelju u dvorcu Kejs. No, kada se sutradan probudio, vitez je shvtio šta mu se desilo. Dejstvo čarobnog napitka beše prošlo. On tada pobeže iz tog zamka da se ne vrati nikad više i tako nije ni mogao znati da mu je, devet meseci nakon venčanja, lepa Elejn rodila sina. A to je baš ovaj mladić koji sada stoji pred vama.

Lanselot je slušao gospu, ne znajući šta oseća. Srce mu je nešto govorilo, tako brzo, da nije mogao da razume šta, ali noge mu behu kao srasle s zemljom, i on se ne pomeri s mesta, a gospa Nimju nastavi priču:

-Elejn je shvatila, časni viteže, da je dejstvo čarolije bilo samo trenutno i da se tvoja ljubav nikad ponoviti neće. Ispunjena tugom, preminula je odmah nakon porođaja. Ali, u dečaku su se stekli tvoja plemenitost i iskreni žar njene krvi. Jer, Elejn beše direktni potomak Josifa iz Arimateje, baš kao što je to i njen sin. Zato ja uzeh tek rođenog dečaka, pa ga povedoh

sa sobom na ostrvo Avalon. Dadoh mu ime Galaad, što znači Drugi, i naučih ga svemu što Božjem vitezu treba. Jer, on je taj kroz koga će se vrhunac slave Logra očitovati. A sad- dodade gospa –uzmi svoj mač, Lanselote, pa podari ovom mladiću vitešku titulu, kako bi zauzeo svoje mesto za stolom! Jer, zaista ne znam ko bi od tebe bio dostojniji da to učini.

Lanselot priđe svom sinu.

-Plemeniti Galaade, proglašavam te vitezom Okruglog Stola- reče, spuštajući mu svoj mač na ramena, dok mu čelo blistaše od ponosa. –A sada ustani, da ti potražimo oružje, jer vidim da su ti korice prazne.

No, tek što kaza ove reči, kad niz vodu doplovi oveći kamen, u koji je bio zaboden mač. Galaad izvuče oružje i stavi ga u svoje korice, a kamen potonu na dno.

kralj i mnogi vitezovi se tada setiše događaja od pre mnogo godina, kad se taj mač prvi putpojavio u Kamelotu, okačen o struk jedne gospe. Setiše se i Merlinovog proročanstva. Arturu srce zaigra u grudima, jer shvati da je konačno ispunjenje njegove misije i najsvetliji trenutak kraljevstva Logra sada blizu.

Kada se vratiše u dvor, videše da su se na Opasnoj Stolici već ispisala zlatna slova Galaadovog imena. vitezovi posedaše na svoja mesta. Večera je sada mogla da počne. Ipak, jedna senka je pritiskala Arturovo srce, ne dajući mu da se prepusti radosi. Od Parsifala, njegovog miljenika, još nije bilo ni traga ni glasa.

No, paževi još ne stigoše ni da unesu svu hranu, kad u dvoranu ulete jedna bela golubica, pa slete pravo Galaadu na rame. Nedugo za njom, pojavi se i Parsifal. Umesto da zauzme svoje mesto, on kleče pred Galaada.

-Kako ti je ime?- upita ga. Kad mu ovaj odgovori, on podiže svoj zažareni pogled pravo k njegovim očima, izgovorivši celim svojim scem molbu koja mu već danima nedorečena stajaše na usnama:

-O, viteže Galaade, moja potraga me dovede do tebe i samo je ti možeš nastaviti. Reci mi, šta da učinim da bh služio svetu? kako da postanem dostojan? Reci mi, jer u mom srcu nema druge želje i ja znam da to mogu.

Galaad na to spusti svoju ruku na Parsifalov potiljak. Mladić oseti kako se uzburkani talasi njegovog bića smiruju, kao more obasjano žarkim podnevnim suncem posle nemirnog jutra.

-Postoji sveta posuda, ispunjena Vodom Života. Ko iz nje pije, oslobođen je svih nedaća. Dok tu vodu u sebe ne primiš,

dostojan nećeš biti. Dok ne budeš kadar tu vodu drugom da ponudiš, pravu pomoć nećeš moći pružiti. Ta posuda, to je Sveti Gral. To je najveći cilj čoveka. Traži! I zapamti: kad te napadne strah, i kada te napadne tama, ne odstupaj! Jer, beli vitez je uvek tu, da pomaže i da štiti svakog tragaoca na njegovom putu, dok jednog dana ne postanu isti.

Na ove tajanstvene Galaadove reči, Parsifal ustade, pokloni se svom kralju, pa napusti Kamelot.

U dvorani je vladao tajac. Niko nije zaista razumeo šta se upravo odigralo. Ali, svi su osećali da su prisustvovali nečem uzvišenom i divnom. Mir i blagost milovali su vitezove dok su sedeli u tišini. Te godine, na Duhovskom slavlju, mnogi zaboraviše na svoju večeru.

VII

Parsifal je jahao razmišljajući o poruci koju je dobio. U sećanju je stalno video Galaadov pogled – tako prodoran, a ipak pun blagosti. Strasno je želeo da bude stalno s njim, da ga prati u stopu. Ipak, poruka je bila jasna – morao je da nastavi svoju potragu. Napustivši Kamelot, očekivao je da će mu put svakako biti posut tragovima koji će ga ubrzo dovesti do cilja. Ali, nedelje su prolazile, a njemu se još ništa značajno nije desilo.

Jednog dana, vide kako mu u susret dolazi neki vitez, zaklonjen ogromnim, belim štitom sa crvenim krstom."Kakva je to kukavica, kad mu je potreban toliki štit", pomisli Parsifal pa, kako mu je bilo dosadno, odluči da se malo zabavi i da zametne boj. No, nepoznati odbi napad jednim potezom koplja i nastavi mirno svojim putem. Parsifal ostade da sedi na zemlji. Zadivljen veštinom nepoznatog viteza, poče mu dovikivati da e vrati. Ali, ovaj se ni ne osvrnu. Na to u Parsifalovom srcu buknuše srdžba i zavist. Pope se na konja, pa krenu za viitezom koji je već nestajao u šumi. Zalazio je sve dublje i dublje, ali od nepoznatog nije bilo ni traga ni glasa. Na kraju dođe do kolibe u kojoj je živela neka monahinja.

-Dobro mi došao, mladi viteže- reče mu ona, ponudivši mu gostoprimstvo koje Parsifal, već zamoren od jalovog besa i bezuspešne potrage, rado prihvati.

Monahinja iznese pred gosta jelo i piće. Kad vide da se oraspoložio poče mu, malo po malo, pričati mnoge stvari o njegovom dosadašnjem životu i o potrazi u koju je krenuo.

-Ali, plemeniti gospodine- poruči mu ona na kraju –ako žudiš za osvetom, upadaš u veliki greh. Na to te potiče sujeta, sujeta i samo sujeta. Znaj, da onaj što te zbaci s konja ne beše niko drugi do ser Galaad. Ti ga ne prepozna, zbog velikog štita kome si se onako podrugljivo, u svome neznanju, nasmejao. No, baš taj štit, obeležen krvlju Josifa od Arimateje, božanski je znak njegova poslanja. Ali, za tebe je još uvek rano da sve razumeš i to i nije neophodno. Ako ti svetli cilj tvoje potrage večito bude pred očima, stići ćeš do dobrog kraja.

Shvativši ko beše predmet njegove zavisti, Parsifal uvide svu bedu svojih misli i osećanja.

-Hoću li ikada postati dostojan?- upita tiho.

-Da- odgovori monahinja. –Nauči da gledaš ne samo spoljnim očima! Onda ćeš moći da savladaš tamu i strah u sebi. Gralov dvorac, za kojim tragaš, nalazi se nedaleko odavde. Ali,

da bi stigao tamo, moraš proći kroz Crnu Šumu- reče, pokazujući mu rukom put.

Na ove reči, Parsifalovo srce zapeva od radosti. Ne časeći ni časa, on obode svog konja, pa pojuri put mračne dubrave koja se pružala pred njim.

Kroz Crnu Šumu je vodila uska, krivudava staza. Dorat je polako išao nogu pred nogu, dok je Parsifal spuštao glavu do same konjske grive, sklanjajući se od teškog granja koje je nadkrililo put. Nije se plašio šume. Uostalom, u jednoj, ne mnogo drukčijoj od ove, je odrastao. Iznenada, začu neki topot i šuškanje. Nedugo zatim, pred njega izlete vitez čiji oklop beše do pola sasvim beo, a od pola crn. Nepoznati ga je gledao pogledom koji preklinje, ali od straha nije mogao ni reč da proslovi. Uto se iza drveća pojavi grupa crnih vitezova na konjima.

-Ko god da si, nepoznati viteže, pomoći ću ti- reče Parsifal, upustivši se u boj s crnim napadačima.

Iznenađeni mladićevom žestinom, crni ustuknuše. Ali, ubrzo se pribraše. Okružiše ga i počeše da napadaju sa svih strana. Dorat pade, na smrt pogođen kopljem. Parsifal se i dalje hrabro boriio sa zemlje, ali udarci crnih bili su sve žešći i sve opasniji, a njegova snaga na izmaku. No, tek što pomisli da mu je došao kraj, pred očima mu se ukaza Sveti Gral i seti se Galaadovih reči.

-O, Galaade, beli viteže, pomozi!- uzviknu iz sveg grla.

Skoro istog trena, šumu zapljusnu bljeeštava svetlost, kroz koju jezdiše Galaad sa svojim sjajnim oružjem.

-Galaade, bez tebe sam nemoćan- doviknu Parsifal. No, napadači već behu pobegli od straha. Crno-beli vitez takođe je izgledao uplašen.

-S kim to razgovarate, gospodine- upita, jer od onog svetla ne mogaše videti ni Galaada, ni njegovog kobnja.

Ali Parsifal, umoran od bitke, ne ču njegovo pitanje. Vitez još malo postoja, dvoumeći se šta da čini, pa potera konja svojim putem.

Galaad podiže vizir.

-Vitez koga si branio- obrati se on Parsifalu –nekada beše crn kao i njegovi napadači. Jednog dana, ipak, on uvide svoju zabludu i greh, te se okrete od svog dotadašnjeg života i pođe u potragu za svetlom. I, zaista, ne bez uspeha. Jer, mnoge prepreke već savlada i, kao što si i sam video, polovina njegovog oklopa već je bela. Ali, negovi nekadašnji sadruzi kaqo senke prošlosti i dalje ga progone, puni mržnje prema svemu što razgoni mrak.

Rekavši ovo, Galaad se okrenu i nesrade istom brzinom kojom se ipojavio.

-Da nije bilo tebe, oni bi me savladali- vikao je Parsifal za njim. –O, beli viteže, dozvoli mi da te pratim na tvom putu, jer ne znam šta bih više od togamogao poželeti!

No, Galaad se nije vraćap. Parsifal onda odluči da krene za njim. Pošto mu konj beše mrtav, svoj put je morao nastaviti pešice.

Nakon nekoliko časova, spusti se noćć. Na nebu ne beše ni meseca, ni zvezda. Put se više nije mogao videti. Parsifal leže na zemlju, pa zaspa dubokim snom.

Kad se probudio, na nebu je sijao pun mesec. Pred njim je stajala nea gospa sjajnih, crnih očiju.

-Zašto si bez konja, viteže?- upita ga.

On joj na to iispriča sve što mu se desilo.

-Ako mi obećaš da ćeš mi pomoći samo jednom, kad to od tebe zatražim, daću ti svog konja- ponudi mu tajanstvena gospa.

Parsifal pomisli kako bi mu to možda dalo neku šansu da stigne Galaada, pa bez razmišljanja pristane. Gospa onda dovede vranca, tako velikog i divljeg, kakvog još nikada nije video. Konj je jurio neviđenom brzinom, a Parsifal se radovao, jer mu se činjaše da će tako brže doći do svog cilja. A onda pred sobom ugleda veliku, zapenušanu reku. Konj je hitao pravo ka njoj. Parsifal zateže uzde, ali vranac kao da ubrza još više. Mladić se uplaši na smrt.

-Bože, spasi me- povika.

Na to se konj prope i zbaci ga, pa nestade u plamenu, a reka se najednom smiri. Vitez ostade na obali, lijući suze zahvalnice. Tako provede noć.

Kad je svanulo, Parsifal odluči da krene nizvodno, ne bi li našao neki most ili skelu. Međutim, reka ga izvede iz šume i on ubrzo ugleda more. Na obali se uzdizao veliki, beli šator. Ispred njega je sedela neka gospa u crnini.

-Poštovani viteže- reče ona dolazeći mu u susret –ti mora da si ser Parsifal od Velsa.

Kad joj priđe bliže, on vide da je to neka sasvim mlada devojka, nežnog, belog lica i plavih očiju. Dugi pramenovi zlatne kose bežali su od njenog crnog poveza, nošeni vlažnim, morskim vetrom. Mladić je gledao nepoverljivo.

-A odakle ti znaš moje ime?- upita.

-Juče ovuda projaha neki vitez sa velikim, belim štitom na kome je crveni krst. On mi reče da ćeš doći i da te uputim ka maloj opatiji nekoliko milja odavde, gde će te čekati. Takođe me

zamoli da te ugostim u svom šatoru, jer je iza tebe veliki put, a do opatije je još skoro čitav dan hoda. Plemeniti viteže, ti izgledaš tako umorno- reče, uzimajući Parsifala za ruku.

-A čemu tolika tvoja ljubaznost?- nastavi Parsifal da je ispituje.

-O, ja sam jedna sirota, razbaštinjena gospa, koja nekad beše najbogatija na svetu- odgovori ona tužno. –Kad mi otac pogibe u časnom boju, njegovi neprijatelji zapleniše naš dvorac, pa me oteraše iz doma. Sada idem kralju Arturu da ga zamolim za pomoć. Ako bi se ti založio za mene, bila bih ti večno zahvalna.

-Kralj Artur i njegovi vitezovi pomažu svim gospama u nevolji- odgovori Parsifal, sada već uveren u istinitost njenih reči, te uđe pod šator.

Gospa mu pomože da skine oklop. Parsifal se bezbrižno zavali na svilene dušeke, pa se poče gostiti biranim jelima, dok mu ona nalivaše vino u pehar. Ona onda uze harfu i umilnim glasom stade pevati najlepše pesme koje se mogu zamisliti. Parsifal sasvim zaboravi na vreme i na Galaada. Crna šuma iskušenja ostala je iza njega. Sve je govorilo da je cilj njegove potrage sasvim blizu i on se mirno prepusti odmoru. Meke, svilene perine blago su mu milovale obraze dok je slušao pesmu. Glava mu je bila topla od vina i teška, a gospa pojaše o tako zanimljivim događajima, da mu se činilo kao da već sanja.

Onda ona odloži svoju harfu.

-Čaša ti je prazna- reče, uzimajući mu pehar iz ruke. Ali, umesto da mu dolije piće, devojka se privi na njegove grudi, gledajući ga nežno.

-Plemeniti Parsifale, tvoja sam zauvek! Od svih ljudi na celom svetu, ljubim samo tebe. Ostani uz mene, Parsifale, i načiniću te najsrećnijim čovekom od kako je sveta i veka!

Gledala ga je, puna nade, a oči joj behu velike i tužne. Parsifal oseti da njeno tanano telo drhti pred njegovomodlukom, kao uplašena srna.

-kako si lepa- prozbori, spuštajući svoje usne na njene.

No, pre nego što će ih dotaći, pred očima mu se ukaza Sveti Gral, a iza njega blistavi lik device koja ga je nosila. Pogled mu onda pade na njegov mač, naslonjen na dušeke. Pod svetlosti sveća, balčak je sijao kao veliko raspelo.

Gospa oseti da on okleva.

-Poljubi me, Parsifale- prošapta. –Ja sam tvoja sudbina! Ostani uz mene, viteže, i dobićeš sve, sve o emu si sanjao!

Govorila je sve brže, svijajući svoje tanke prste oko njegovog vrata i privijajući ga k sebi. Parsifal se ponovo zagleda

u njeno lice. Lepe, plave oči gledale su ga nestrpljivo, dok su joj usne podrhtavale. Najednom, on sa užasom prepozna njen pravi lik.

-Beži od mene, Sotono!- uzviknu, odgurnuvši je od sebe.

Istog trena, lepotica ciknu i nestade u plamenu, a mladića obujmi neki silan vetar koji poče da mu otima dah i on izgubi svest.

*

-Probudi se, Parsifale, jer si stigao do kraja svoje potrage.

Mladić otvori oči. Nad sobom ugleda svetli Galaadov lik. Beli vitez se prijateljski smešio, pružajući mu ruku da ustane.

-Hodi, pogledaj gde se nalaziš- reče.

Parsifal se obazre oko sebe. shvati da stoji na kapiji porušenog gralskog dvorca. Pored sebe, na kamenu, ugleda svoj crveni oklop. Htede da ga podigne, ali ga Galaad spreči:

-Ta ti odora više ne priliči- reče, pa ga odvede u visoku kulu.

Sa tornja veselo zazvoniše zvona.

Velika dvorana sada je bila ukrašena još raskošnije nego prošlog puta. Kralj Peles je sedeo na svom ležaju kraj kamina, ali ovaj put nije bio sam. Mnogi plemeniti vitezovi sa svojim gospama radosno su dočekali Parsifala. Svi su bili obučeni veoma svečano, u bele odore ukrašene zlatom.

Parsifal krete pravo ka bolesnom kralju. Pognute glave, spusti se na kolena kraj njegovog uzglavlja.

-O, kralju Pelesu, oprosti mi moju glupost- reče tiho. -Bez Galaada nisam mogao pomoći ni sebi ni drugima. Ali sada, kada je on uz mene, pouči me gde da nađem leka tvojoj bolesti!

Kraljeve oči se blago nasmešiše. On položi svoje ruke na mladićevu kosu, pa reče:

-Viteže Parsifale, postao si dostojan da služiš Gralu.

Na te reči, u dvoranu uđe gralska povorka. Prva devojka nosila je srebrni sedmokraki svećnjak u kome je plamtelo sedam sveća; druga, koplje sa blistavim vrhom iiz koga je kapala krv, nestajući pre no što bi dodirnula tlo; a treća, zlatni pladanj na kome je bio hleb, belji i sjajniji od jasnog sunca. Za njima je išla Devica Grala, najlepša deva na svetu, noseći u rukama pokriven Sveti Gral. Svetlost se razlivala svud oko nje, obasjavajući celu dvoranu.

U Parsifalu više ne beše ni trun straha. On ustade, pa priđe povorci:

-Device Grala, kaži mi, šta sve ovo znači?

-Sledi, i videćeš- odgovori ona jasnim, tihim glasom.

Gralska povorka nastavi uz zavojite stepenice. Lik Device Grala je blistao. Parsifal krete za njom, kao za nekom sjajnom zvezdom koja ga je vodila, osvetljavajući mu pu kroz uske hodnike zamka. Galaad ga je sledio. Na začelju povorke bio je kralj Peles koga su dvojica slugu nosila na nosiljci.

Kad stigoše do najviše sobe sedmog tornja, Galaad istupi napred i otvori vrata, te ih uvede u jednu malu odaju. On onda izvuče svoj mač, pa ga zabode u stalak od srebra. Iz balčaka šiknu ona čudna svetlost. Parsifal najednom shvati da je Moćno Oružje zapravo blistavi krst i da se upravo nalaze u jednoj maloj kapelici.

Galaad uze sveti Gral. Otpivši gutljaj, postavi ga na jedan srebrni stočić. Kad se ponovo okrenuo, lice mu je sijalo kao najsvetlije jutro. Zatim uze koplje i prinese ga kralju Pelesu.

Jedna kap krvi pade na ranu. Istog trena, ona zaceli. Kralj ustade, kao da nikada nije ni bio bolestan, pa vrati sveta znamenja da stoje isto onako kako su stajala i pre mnogo godina, pre nego što Balin, na vratima ove iste sobe, zadade Bolni Udarac. Potom iz jedne škrinje izvuče belu odoru i zlatni plašt s kapuljačom.

-Plemeniti Parsifale- reče, oblačeći ga u novu odeću –pre ravno 450 godina moj predak, Josif od Arimateje, donese ovaj kalež, ispunjen svetom krvi našeg Gospoda, i ovo koplje, kojim Mu probiše rebra da bi se obznanila Njegova slava. Od tada, moja porodica čuva ove svete relikvije, čekajuči da se pojavi novi Božji sluga, novi vitez Grala. Mnogo je godina moj dvor lutao, ribareći za dušom koja će biti dostojna da pronađe svetlo i da zasija, kao zvezda vodilja, u mračnim vremenima što dolaze. Ali, moj zadatak je sada ispunjen i ja mogu da se odmorim.

Na te reči, Parsifal podiže pogled ka Devici Grala, koja je stajala kraj njega. Njene oči su blistale sjajem koji mu beše tako blizak, kao da ga je oduvek nosio u svom srcu. On je uze za ruku.

Galaad stade pred njih, smešeći se.

-Beli viteže, brate moj- reče. –Pobedio si sva iskušenja. Upoznaj sada tajnu pravog venčanja. U snazi jedinstva, neka se od danas pa u svu večnost, pred svetlim licem Gospoda, ispunjava zakletva koju si nekad davno položio pred sobom, zatim pred svojom majkom, a nešto kasnije i pred svojim kraljem.

Izgovorivši ovo, Galaad ih venča, pričestivši ih onim hlebom iz gralske povorke. A kada otpiše po gutljaj iz kaleža, hiljade nevidljivih ruku uhvatiše njihove, povezujući ih u nepobedivi prsten čiste ljubavi. Parsifal još uvek ne mogaše da vidi te ruke i lica, ali shvati da je demon propasti zauvek izgubio svoju vlast nad njim. Obuze ga mir, neuništiv i večan. Čelo mu obasja božanska radost, pred kojom se topi svaki bol.

Galaad i kralj Peles zatim klekoše pred stočić na kome je bio Sveti Gral, pa počeše da se mole. Nedugo zatim, jedna sunčeva traka se probi kroz krov kapelice i siđe na njih. Njihove duše se, zajedno sa Svetim Gralom, uzdigoše i nestadoše u tom snopu svetlosti i na ovoj ih zemlji niko više nikad ne vide.