Thursday, June 19, 2014

Priče sa radionice: Nataša Stanić


NADA

Nada je živela okružena crvenim ružama, gustim zelenim šibljem i lavežom velikog crnog psa.
Nedeljom, u trinaest časova i pedeset minuta, zatvarala se u omanju betonsku prostoriju bez prozora, sagrađenu pored dvospratne kuće sa tamnocrvenim pročeljem. Iz torbe sa iskrzalim rubovima pažljivo je vadila duguljastu metalnu kutiju sa tankom srebrnom šipkom na rasklapanje i nekoliko malih udubljena sa bočne strane. Sklopljenih očiju upijala je boje i tonove muzičkih instrumenata, basova, soprana i baritona, dok joj se licem, belim i mekim, šetao zalutali zrak svetlosti.
Opijena operom, sedela bi na podu u najtamnijem uglu garaže, sve dok se uz snažan tresak teških gvozdenih vrata ne bi pojavio Branko, čije su ruke bile toliko teške da bi svet posle njih danima bio bez zvuka, potpuno modar. 

No comments:

Post a Comment