I
-Postoji li vitez
sasvim čista srca?
-Postoji li srce u
kome je svetlo i kad ga tama ovije?
-Postoji li junak,
plemenit koliko i njegovo poreklo?
Žamor u prestonoj
dvorani Kamelota zamuče i svi se okrenuše da vide od koga dolaze ove reči. Na
vratima je stajala mlada gospa opasana teškim mačem. Ona polako priđe Arturu,
sve vreme gledajući u pod, pa nastavi:
- O, kralju, smiluj
se sirotici koja ti se ni pokloniti ne može! Jer, ovo oružje koje vidiš nije
ukras, već prokletstvo pod kojim ne mogu ni kleknuti ni sesti. Sa mačem oko
pasa, ja jedem i spavam i ne mogu ga skinuti niti izvući iz korica, sve dok to
za mene ne učini vitez kakvog opisah. No, takav se još ne nađe, mada sam već mnoge
dvorce obišla. I, ako mi ni na tvom dvoru, gde su najplemenitiji među
plemenitima, niko ne pomogne, ja više ne znam gde da tražim.
Na kraljevu
zapovest, svi prisutni vitezovi priđoše nesretnoj gospi. A beše ih baš veliki
broj, jer su se upravo bili okupili da krenu u novi pohod protiv Saksonaca.
Ali, ma koliko se oni trudili, ni mač ni korice se ni ne pomeriše, kao da ih je
neka nevidljiva sila držala na okupu. I kad gospa već izgubi svaku nadu, u
dvoranu uđe mladi Balin. Jednim potezom desnice, on oslobodi gospu njenog
bremena, što izazva veliku zavist, jer, iako hrabar i vešt, Balin beše najmlađi
od svih, a uz to i tako loše naravi, da je zbog svoje žustrine već zapadao u
mnoge nevolje.
Gola oštrica se
blistala u mladićevoj ruci. Odsjaj čelika je trepereo nad čitavom dvoranom.
Svima beše jasno da takvo što ljudska ruka nije mogla iskovati. Ali, samo Balin
je video kako iz mača izbija još jedna svetlost – svetlost, koja nije ni od
metala ni od veštine majstora. Ona je sijala ka njegovim prstima, grejući ih
polako. Odjednom, on oseti kako mu nešto što beše gusto i skvrčeno pod samom
grudnom kosti sada zaigra; to poče da treperi, da se širi i otvara ka
svetlosti, kao da je poznaje. A oružje odgovori na ovaj zov – izli svoju silu,
koja poteče kroz mladićevu ruku i obuze mu celo telo. Grudi i glava mu se
sasvim zažariše i, ma koliko ga gospa molila da joj sada, pošto su čini
skinute, vrati mač, on sa njega više nije mogao
odvojiti
ni oko ni ruku. Kao obuzet, mladi vitez je čvrsto stezao balčak, a gospine molbe
promicale su daleko od njega.
-Kako hoćeš- reče
ona na kraju -ali znaj da ćeš tim oružjem ubiti čoveka koga najviše voliš. Taj
mač, tvoja je propast.
Izgovorivši ovo,
gospa napusti Kamelot. Svi se ponadaše da je čudnom događaju došao kraj.
No, ne prođe mnogo,
kad se na dvoru pojavi Gospa od Jezera, gospodarica vilinskih kovačnica ostrva
Avalona. Odjek njenih koraka uvek je najavljivao nove i čudesne događaje. Ovaj
put, Arturove slutnje joj se nimalo ne obradovaše.
-U ime Ekskalibura,
kojeg sam ti svojom rukom poklonila- obrati se ona kralju -sada tražim da mi
vratiš uslugu. Predaj mi glavu ovog drznika koji se usudi da moj mač izvuče iz
korica! Jer, on ne beše skovan ni za njega, niti za onu što mi ga ukrade, već
za viteza koji se još nije ni rodio.
Svi se nađoše u čudu,
a gospa nastavi svoju priču:
- Doduše, milije bi
mi bilo da se ovo nije dogodilo i da mladićeva ruka ne posegnu za Moćnim Oružjem.
Ali sad, šta je, tu je. Veliki greh je učinjen i samo će se zlo iz njega rađati.
Zato, daj mi njegovu glavu!
No, tek što Gospa
od Jezera završi svoj govor, Balin priskoči, pa joj preseče vrat i, pre no što
ostali stigoše da se osvrnu, uzjaha svog konja i uteče u šumu.
II
Opalo lišće se
kovitlalo za kopitima Balinove kobile. To je bila dobra kobila – mlada i jaka,
kao i njen gospodar, i divlja i odana i, mada bez mane, ne suviše lepa i, uopšte,
u svemu nalik na viteza koga je nosila. Sapi su joj se brzo gibale pod nemirnim
Balinovim mislima dok su jurili kroz šumske senke putem koji ih je, kao i slike
u mladićevoj glavi, sve vreme vrteo u krug.
Od vetra suzne
vitezove oči iznenada spaziše kako se pod jednim sunčevim snopom pred njim
vijori nešto crnje od šume. Konj zanjišta i prope se, a crna prilika im pođe u
susret. Balin prepozna vučji ogrtač starog Merlina, gospodara tajni i zaštitnika
Arturovog kraljevstva. Čarobnjak se približavao. Sa svakim njegovim korakom,
jesenji vazduh je postajao sve mirniji, a slike u mladićevoj glavi sve
udaljenije. Na kraju ga sasvim napustiše i glava mu postade prazna i laka, kao
da mu se teme otvorilo. Na kapke mu se spusti toplina. Ali, baš kad htede da
padne u san, čarobnjak progovori. Još pre nego što mu smisao reči dopre do uha,
zvuk Merlinovog glasa kao zrak čiste svetlosti pogodi Balina pravo u čelo i on
se prenu, da odsluša svoj usud smirena srca i bistre svesti.
-Jadni mladiću-
otpoče starac -zadesi te veća čast od one za koju si stvoren. Ovaj mač koji
nosiš, zaista jeste veličanstven. Jer, u rukama onog kome je namenjen, obznaniće
vrhunac očitovanja Božje slave na zemlji. To će biti najsvetliji trenutak
Kraljevstva Logra, a ujedno i njegov kraj. Potom će celu zemlju ponovo za dugo
vreme obaviti tama. Mač je odgovorio na čistotu tvog srca, jer to je oružje
svetla. Ali, ono će odvesti pravo u smrt svakoga, osim jednog, koji će se
roditi za večni život. No, ne budi rtužan. Iako ti ne možeš izvršiti Veliko
Delo, a već čujem i gospu Nimju kako te doziva da bi te povela ka tvom
poslednjem snu, ispunićeš još mnoge zadatke. Pa i Bolni Udarac koji će ubrzati
sve što mora biti, doći će od tvoje ruke. Kajanje nad neoprostivim ubistvom
koje počini nek te ne nagriza, nego nek ti svagda pokazuje pravi put. A ja sad žurim
da pripremim sve što se pripremiti mora.
Na ove reči, Merlin
se okrete i iščeze u šumi. Balin namota uzde oko leve šake pa, siguran u to šta
mu je dalje činiti, potera konja put neprijateljskog dvorca Tarabila, kako bi
pomogao svom kralju u njegovom novom pohodu.
III
Ser lanselot, ser
Gavejn, ser Parsifal od Velsa, ser Garet... Dugačak je spisak plemenitih vitezova
koji su svojim nesebičnim životima Kraljevstvo Logra ovenčali večnom slavom.
Ali, nijedan od njih ne pomože toliko učvršćenju Arturovog prestola koliko to učini
Balin tokom ono malo dana što mu behu preostali od kada ga svetlost Moćnog Oružja
dodirnu. Od pomirenosti sa smrću, Balinovo telo i srce postali su neranjivi. Ni
ljute bitke ni nežni pogledi mnogih gospa kojima je na svom putu pomogao ni za
tren mu nisu mogli skrenuti misli od jednog jedinog cilja – da služi svome
kralju i njegovoj zemlji. Arturovi protivnici su padali jedan za drugim, a glas
o Balinovoj hrabrosti se pronosio među ostalim vitezovima Okruglog Stola. A ime
mu beše poznatije no lik; jer, Balin je znao da ništa ne može sprati njegov
greh – kletva sa njegovih ramena bila je dovoljno velika da pomrači sudbu svih
koji su mu bliski. Zato je svoje dane provodio sam, uglavnom jašući kroz guste šume
koje su u to vreme pokrivale Britaniju.
*
Zima je bila na
izmaku. Balin je pustio svoju kobilu da kaska preko osunčanih velških polja,
tražeći busenje mlade trave, dok je on polako išao za njom. U daljini se već
nazirao cilj njegovog puta – zamak Karbonek. Vitezu se nije žurilo, te na svoje
odredište stiže tek u vreme večere. Zakoni Karboneka nalagali su da niko osim
gospodara zamka ne sme stupiti naoružan u njegove odaje. Mladić je znao da će
svoj dragoceni mač morati da preda straži, pa zato, pre nego što će ući, sakri
jedan bodež, zadenuvši ga pod košulju.
Na čelu sofre sedeo
je kralj Peles, a oko njega mnoga plemenita gospoda sa svojim gospama. Balin se
smesti za jedno prazno sedište. Potom pogledom poče da traži čoveka kome je već
više dana pokušavao da uđe u trag. Pre nekog vremena, jahao je kroz šumu, praveći
društvo jednom mladom vitezu i njegovoj gospi. Najednom, vitez pade posečen mačem.
Na hrupicama snega su se pojavili tragovi kopita, ali i napadač i njegov konj
ostadoše nevuidljivi. Tako je Balin saznao za Garlona, viteza – čarobnjaka,
koji je već dugo, koristeći se svojom čarolijom, ubijao svakoga ko bi mu se
zamerio. Balin se tada nesretnoj gospi zakleo da će joj osvetiti dragana, pa se
dao u potragu za Garlonom, koji beše vitez u službi kralja Pelesa.
Bahato
ponašanje jednog bledunjavog viteza crvene kovrdžave kose i brade privuče
Balinovu pažnju. Pomisli kako to mora biti Garlon, te ga stade netremice
posmatrati, što ovaj ubrzo i primeti.
-Šta buljiš, mladiću-
prodra se on. –Bolje bi ti bilo da gledaš u svoj tanjir i da ne izazivaš
Garlonovo strpljenje!
Balin ustade, pa mu
polako priđe:
-Nisam ovde došao
zbog jela, već zbog tebe, Garlone- reče.
Crvenokosi vitez
podiže pogled, odalamivši onako, usput, i to iz sve snage, paža koji mu je
nalivao u pehar. Dečak pade, otkliza po kamenom podu i zaustavi se udarivši
licem u jedan težak srebrni svećnjak. Koža na usni mu puče i lice poče da se
krivi od otoka. Balin je i dalje mirno stajao. A onda, najednom, posegnu rukom
za nožem, pa ga zari duboko Garlonu u vrat. Krv je prskala po stolu i svećnjacima.
Balin je i dalje mirno stajao.
Kralj Peles prvi
prekide tajac:
-Drzniče!– povika
-Zašto pogubi Garlona, koji beše moj gost? Živ iz ovog zamka nećeš kročiti!
Rekavši to, Peles
podiže svoj teški mač na Balina. Mladić se odbrani bodežom, ali udarac beše
tako silan, da nož puče na stotinu komadića. Kad vide da je ostao bez oružja,
Balin istrča iz velike trpezarije i poče bežati kroz zavojite hodnike i mračna
stepeništa ovog čudnog zamka. Konačno stiže u jednu visoku, udaljenu kulu koja
beše tako hladna i prašnjava, kao da tu već vekovima niko nije prošao. Savladan
nekim iznenadnim i neobjašnjivim strahopoštovanjem, vitez zastade pred jednim
vratima, ne usuđujući se da ih dodirne. Ali, ubrzo začu korake kralja Pelesa,
koji ga odmah podsetiše na njegov strah. Brzo odgurnu vrata, te se nađe u maloj
sobi, obasjanoj blistavom svetlošću iz jednog pehara koji je, pokriven čistim,
belim lanenim platnom, stajao na stočiću usred te odaje. Iznad njega je u
vazduhu, bez ikakvog oslonca, visilo koplje s vrhom okrenutim nadole.
-Ne ulazi amo, jer
si nedostojan- začu se glas kada Balin prekorači prag.
Ali, u sobi nije
bilo nikoga. Mladić oseti kako mu telo obuzima neka čudna drhtavica i iz njega
namah iščeze svaki drugi osećaj ili misao, osim želje da klekne pred ta
znamenja, mada mu njihov smisao beše potpuno nejasan, i pomoli se za Božji
blagoslov. No, baš kad poče da se spušta na kolena, začu korake kralja Pelesa
koji je posrtao na pragu sobe. Njihov zvuk
namah
razbi mir onog trenutka i mladića ponovo obuze strah gonjenog. On podiže oči ka
koplju, a glas opet povika:
- Grešniče, ne dotiči
ga se!
Ali, Balin se na to
ni ne obazre. U njegovoj svesti sad ne beše druge misli do li da se okrene i
pogubi Pelesa.
Kralj je stajao na
vratima, ispustivši oružje. Pogled mu je bio blag i ponizan, lišen svake mržnje.
No Balin, slep u mahnitom strahu, zari koplje duboko u njegov bok. Na to se čitav
zamak zatrese i zaljulja. Spusti se tama. Snažan vetar podiže Balina i
zakovitla njime. Mladić je osećao kako leti sve niže, u ponor, ukrug, ukrug,
dok se Pelesov bolni jauk vraćao kao eho iz velike daljine. A onda sasvim izgubi
svest.
*
Tri dana je Balin
ležao bez svesti na pustoj ledini gde nekad stajaše zamak Karbonek. Na kraju dođe
Merlin, osvesti ga, navuče mu oklop i prikači mu Moćno Oružje, pa ga posadi na
konja.
-Gospodaru... gde
je moja gospa?- promrmlja vitez.
Na to se pojavi
neki paž noseći veliki, crni štit.
-Plemeniti viteže,
Vaš štit je premali za boj koji Vam predstoji- reče, te zameni štitove.
Balin krenu kuda ga
nepoznati konj vodi. Ubrzo naiđe na kameni mostić na kome je nepoznata gospa
bolno plakala:
-O, Baline, zašto
zameni štitove? Da bar sačuva grb svoje krvi, on bi te sad spasao!
Kad prođe most,
Balin ugleda neki crni zamak i masu sveta koja se okupila da posmatra bitku.
Svi behu obučeni u crno. ispred zamka je stajao vitez u crnom oklopu na crnom konju,
spreman za dvoboj. Balin spusti vizir. Podiže koplje, pa bez ijedne reči obode
konja i pojuri ka vitezu. Njegov protivnik učini isto. Borci se silovito sudariše.
Samo jedan udarac beše dovoljan da obojica padnu teško ranjeni, jer se i jednom
i drugom koplje zari duboko pod rebra. Ali, oni nastaviše da se tuku mačevima.
Crni vitez beše veštiji, tako da na Balinu uskoro ne ostade nijedan deo tela
koji nije krvario. Osetivši da je smrt već tu, on se celim telom baci na svog
protivnika, rasporivši mu utrobu svojim mačem. Moćno Oružje odlete iz njegove
ruke pravo na jedan kamen, gde se raspuče na dva dela.
Balin je ležao na
zemlji, zagledan u nebo koje mu se činilo sve tamnije. A onda ugleda crnog
viteza kako mu se primiče, posrćući. On skide Balinu kacigu s glave. No, čim to
učini, bolno zaplaka i pade na tlo, jecajući. Tek ovi krici kao da
probudiše
Balina. Skupivši svu snagu, naže se ka crnom vitezu. Podigavši mu vizir, ugleda
lik čoveka koga voljaše više no ikoga na svetu - jer, to beše njegov brat Balan.
Braća se zagledaše jedan u drugog očajem koji beše bolniji od smrti. Iz rana im
pokulja krv i životi im se istovremeno otkinuše, dok im se tela u zagrljaju
svijahu na zemlji.
*
Sluge iz crnog
zamka sahranile su obojicu vitezova. Balan je bio čuvar zamka; ali, ko mu beše
poslednji protivnik, to nisu znali, te nadgrobnu ploču ostaviše neobeleženu. Međutim,
uubrzo se pojavi Merlin. On uklesa Balinovo ime na grob, a u balčak njegovog mača
uglavi novu oštricu namesto one prelomljene. Zatim zari Moćno Oružje duboko u
kamen koji je stajao na obali rečice. Kamen se otisnu od obale, zaplovi, i niko
ga više ne vide, sve dok se u Kamelotu ne pojavi pravi vlasnik mača. A Merlin uđe
u crni zamak, da svima ispriča priču o Balinu, najnesretnijem od svih vitezova
koje je obasjala slava Logra.
IV
Ma gde poš'o,
Ma gde doš'o,
Tvoje vreme protiče,
Ma gde poš'o,
Ma gde doš'o,
Tvoja zvezda vodi
te.
Dirli-dam,
dirli-dju
Vidiš li zvezdu
svoju,
Dirli-dam,
dirli-daj
Slediš li njen
sjaj?
Dečak je jahao na
svom jelenu pevušeći, po običaju, pesmicu o zvezdi vodilji. Uostalom, neku
drugu nije ni znao; njegova majka ga je uvek uspavljivala samo uz ovu pesmu, a
u šumi, gde su živeli, nije bilo nikog drugog ko bi mu pevao. Bližio se njegov
petnaesti tođendan i majka mu je sigurno spremala neko iznenađenje. Prošle
godine je dobio veliki luk i tobolac ispleten od šarenog pruća, pun oštrih
strela. Ali danas, dečak nije bio ni zntiželjan ni radostan. Osećao je neku čudnu
setu dok je, tako nujan, lutao po šumi, čeznuvši za nečim, a da ni sam nije
znao za čim.
Iznenada, začu neki
nepoznat zvuk – to ne beše ni cvrkut ptica, ni šuštanje lišća, već zveket od
koga mu srce, bez ikakvog razloga, zaigra u grudima. Dečak se primiri osluškujući.
Dok je tako čekao, priđe mu pet blistavih prilika na konjima. Sve na njima se
svetlucalo, kao odsjaj podnevnog sunca na malom šumskom jezeru, i to u najlepši
letnji dan. Čak im konji behu ukrašeni i sjajni. Dečak ih je gledao tako
zadivljeno, da nije ni osećao koliko mu srce treperi u grudima.
-Pozdravljamo te, čestiti
mladiću!- viknu mu jedan od petorice, smešeći se. –Što si tako zaprepašćen? Ne
vide li nikada ljude poput nas?
-Doista ne videh-
odgovori dečak. –Sem ako niste Božji anđeli o kojima mi majka govori. Recite
mi, plemenita gospodo, služite li vi Nebeskog Kralja?
-Njemu zaista i služimo-
reče nepoznati –kao što to čine i svi ostali pošteni ljudi u Kraljevstvu Logra.
No ovde, na zemlji, mi služimo kralja koga On postavi, plemenitog Artura. On
nas načini vitezovima, i to je sve što jesmo. A vitez možeš postati i ti
i
svako drugi ko se pokaže čist i smeran i dovoljno hrabar da sve što čini, čini
u slavu Boga.
-O, plemeniti viteže-
zdušno poče moliti dečak –kako da postanem vitez? Kako da dokažem da sam
dostojan?
-Kako ti je ime?-
upta vitez.
-Ne znam- odgovori
dečak. –Ovde živim sam sa svojom majkom i nikad ne upoznah nikog drugog ko bi
me oslovio, a ona me uvek zove "Sine moj".
Vitez se nasmeši,
pa reče:
-Onda, bezimeni dečače,
pođi kralju Arturu u Kamelot. Kaži da te šaljem ja, ser Lanselot od Jezera,
njegov pokorni sluga i vladar Severnog Velsa. On će te staviti na probu i, ako
se pokažeš dostojnim, veruj mi da neće ni časa časiti da te zaredi za viteza
Okruglog Stola. I zapamti- dodade još ser Lanselot –pravo viteštvo nije u junačkim
delima, već u srcu onoga koji ih čini!
Na ove reči,
vitezovi obodoše svoje konje, pa nestadoše u šumi, a dečak pojuri ka svojoj
kolibi.
-Majko, majko-
povika još sa praga –video sam čudesne ljude! Oni su vitezovi! I rekli su da
mogu i ja to da postanem! a sve na njima se blista, kao tvoj krst koji nosiš
oko vrata.
Majka duboko
uzdahnu. Već neko vreme je slutila da dan predodređen da je rastavi od sina više
nije daleko. Ali, ne zaplaka. Oduvek je znala da će dečak morati da sledi svoju
sudbinu i nije želela da mu i jedna jedina njena suza zamagli vidik. Umesto
toga, poče da priprema hranu, pevajući svoju pesmicu o zvezdi vodilji.
Za večerom, dečak
poče ponovo govoriti o viitezovima, dok mu se čelo blistalo od sreće. "On
je tako neiskvaren", pomisli majka, "pa on još nikad nije upoznao ni
laž, ni prevaru..." I, njeno rce ne izdrža, već se ispuni zebnjom. Majka
stade da mu priča o opasnostima i patnjama koje vitez mora podneti, o iskušenjima
i zlobi koji ga čekaju u svetu van šume. Ali, što ga je ona više odgovarala, to
je on bivao čvršći u svojoj nameri da postane vitez. Na kraju, majka popusti.
Smesti sina u krevet, obećavši mu da će ga sutra spremiti za put.
Dok je dečak srećno
spavao, ona izvuče sanduk sa svojim starim haljinama i ukrasima, pa poče parati
i šiti. Znala je da plemenito svetlo iz očiju njenog sina može postati meta
mnoge zlobe - zato je odlučila da ga zaštiti tako što će ga odenuti u budalasto
odelo dvorske lude.
Dečak još nikada
nije video drugu odeću osim kožnih tunika koje je majka šila sebi i njemu. Kad
sutradan ujutru ugleda svoje novo odelo koje mu je, onako šareno, izgledalo
jako
lepo, silno se obradova. Sad mu se činilo da ga, tako doteranog, od titule
viteza deli još samo malo, pa se žurio da krene što pre.
-Sine moj- reče mu
majka –imaj uvek na umu da je tvoj otac bio veliki vitez. On beše najveći od
svih koji su u to vreme sedeli za Arturovim stolom. Ali, pogibe pre nego što si
se ti rodio. A ja te dovedoh ovde, da živimo u čistoti šumi i slaveći Boga,
daleko od svih zala koja mogu pokvariti jedno mlado srce. Pokaži se sada
dostojnim i mene i njega. Pomaži nevoljnima, u strahu ne odstupaj i za svoja
dela ne traži nikad nagrade niti hvale. No, iznad svega, svaki dan se moli
Bogu, da bude s tobom u tvojim delima. Ako tako budeš činio, i tvoje će ime
biti među nekolicinom onih koja će, i kroz najveću tamu, večno svetleti
neprolaznom svetlošću Loogra da bi i drugim tragaocima obasjala put.
Rekavši to, majka
mu pruži poputninu.
-I, sine moj-
dodade još ljubeći ga u čelo –ime ti je Parsifal.
V
Jašući lagano na
blagom, jesenjem suncu, mladi vitez Parsifal je razgledao rukavicu svog
sjajnog, crvenog oklopa. Odelo dvorske lude koje mu je njegova mudra majka
jednom odenula takođe je bilo uglavnom crvene boje. Od tada je prošlo mnogo vremena.
Parsifal nije propuštao da se zahvali Bogu svaki put kad bi se setio kako ga je
sreća čudesno brzo dovela do njegove viteške opreme, a kasnije i do učitelja. I
kako se samo dobri, stari vitez Goneman od srca nasmejao kad je nasred puta za
Kamelot ugledao petnaestogodišnjeg dečaka kako se ponosno i ukočeno treska na
velikom doratu koga je upravo pukom srećom zadobio, sa sve bojnom opremom koja
mu se, pogrešno prikopčana, beskorisno klatila, zveckajući i kloparajući u
ritmu konjskih kopiita. Goneman je tada poveo Parsifala u svoj dvor, da ga nauči
svemu što jedan pravi vitez mora da zna. A Parsifal je bio srčan i neumoran učenik.
Crveni oklop više nije pokrivao jednog ustreptalog dečaka, već plemenitog i
hrabrog viteza koji je odlučno sledio zvezdu na koju mu je, još davno, davno,
ukazala majka.
Topli sunčevi zraci
na kojima se presijavala Parsifalova rukavica počeše da se izdužuju i tanje.
Uskoro pade i kiša. dorat je spuštao glavu, frkćući pod hladnim kapljicama
kojima mu je vetar šibao nozdrve. Mladić je pogledom tražio sklonište. Munja
zapara nebo, a pod njenim bljeskom se ukazaše obrisi nekog utvrđenja u
bliziini. Kada priđe bliže, Parsifal vide da su to u stvari ostaci nekog razrušenog
grada. Sve u njemu beše pusto i razvaljeno. Ali, usred te pustoši, uzdzala se
jedna velika i lepa kula, a među kamenovima i u pukotinama ne beše ni trunke
korova. Doratove potkovice su odzvanjale kroz mračne svodove i napuštena dvorišta.
na kraju dospeše do jedne osvetljene odaje. Parsifal sjaha s konja i uđe. Nađe
se u jednoj prostranoj, raskošno postavljenoj trpezariji. U kaminu se
rasplamsala vatra, a pored nje se grejao neki čovek, opružen na ležaju i dobro
zamotan u debele pokrivače.
-Dobrodošao u moj
dom- reče čovek, mahnuvši rukom Parsifalu da priđe. Kraj kamina je bilo toplo,
više nego što bi bilo potrebno, ali čovek se pokrio do brade. Boja lica mu je
bila kao u teških bolesnika.
-Moje ime je
Parsifal- predstavi se mladić –i vitez sam u službi kralja Artura. Tražim prenoćište.
Samo za jednu noć, jer napolju je nevreme...
Parsifal zamuče.
Izgledalo mu je kao da ga je taj bolesni čovek očekivao. A i raskošni sto usred
razrušenog grada u toj
sobi
koja se blistala od čistoće i skupocenih ukrasa... Sve je bilo nekako čudno.
-Mnogo je vremena
prošlo od kako je jedan vitez Okruglog Stola poslednji put kročio ovamo- reče čovek.
–Moje ime je Kralj Ribara. Nadam se da ćeš mi se pridružiti za večerom?
"Ovde miljama
unaokolo nema vode na kojoj bi vredelo ribariti. Šta li pecaju ti njegovi
ribari? I, kakva je to uopšte titula, Kralj Ribara?", pomisli Parsifal.
Ali, ne reče ništa, već samo klimnu glavom. Uto se pojaviše i dvojica slugu,
koji priđoše kralju, pa ga podigoše da bi ga preneli za trpezu. Pritom ga otkriše
i ukaza se velika, razjapljena rana na njegovom boku. Bolesnik je stezao zube
od bola, ali je sve vreme gledao u Parsifala, kao da nešto očekuje od njega.
No, kad sedoše za sto, kralj poče ljubazno da ćaska, kao svaki dobar domaćin.
Mladić se već pitao nije li samo umislio kako u tom starom zamku i njegovom gospodaru
ima ičeg čudnog.
Najednom, usred večere,
začu se neka muzika – glasna, istovremeno i poznata i neprepoznatljiva, kao
damari vlastitog srca. U dvoranu uđe povorka devojaka. Prva je nosila veliki,
zlatni kalež, prekriven belom tkaninom, iz koga je blistalo svetlo tako jako,
da ga nijedan čovek ne mogaše pogledati. Druga je nosila zlatni pladanj, a treća
koplje okrenuto nadole. Iz vrška od belog svetla kapala je krv, koja bi nestala
pre no što padne na tlo. Savladan svetim strahopoštovanjem, Parsifal pade na
kolena i pognu glavu. "Sveti Bože, smiluj mi se! Šta je tajna koju mi
pokaza", vapilo je pitanje u njemu. Ali, usne mu ostadoše neme.
Povorka zavi oko
stola, pa izađe kropz dveri koje se za njom zatvoriše. Parsifala obuzeše silna
radost i mir, koji behu iznad svakog poimanja.
-Meni je vreme za
počinak- reče Kralj Ribara posle kraćeg ćutanja, pa pozva svoje sluge.
Parsifalu se činilo da ima u sebi još toliko svetlosti iz onog kaleža, da više
nikad dok je živ neće osetiti ni umor ni pospanost. No, čim se opruži na mali
ležaj kraj kamina, glava mu klonu i on pade u dubok san.
Kad se sutra ujutru
probudi, vitez kriknu od bolnog zaprepašćenja. Kamin je bio hladan i čist,
astal prazan, nigde ni traga od bogatih ukrasa. On poče da doziva kroz zamak,
ali samo je njegov glas šuplje odzvanjao po odajama i hodnicima u kojima ne beše
žive duše. Na kraju, očiju zamagljenih od suza, on ugleda svog dorata i u
galopu odjuri iz razrušenog grada. Teške gvozdene dveri gradskih zidina se
treskom zatvoriše za njim. Osećaj da je izgubio nešto što se pruža ređe nego
jednom
u
životu, gonio je Parsifala u šumu – što dalje, u galopu, brže, daleko od sveta,
gde nema ljudi, gde nema ničega, u mrak... Daleko.
*
Podnevno sunce je
rastapalo šumske sene golicajući smrznute nanose snega. Dorat je dahtao
naslonivši glavu na jedno drvo. Parsifal je gledao svog izmorenog konja, gladeći
ga nežno po grivi. Od kako je, pre 102 dana, napustio dvor Kralja Ribara, mladić
ništa drugo nije ni pokušavao, nego da se opet u njega vrati. Ali, bez uspeha.
Na mestu gde je nekada stajao razrušeni grad, sutradan je ostala samo ledina.
Priču o lutajućem zamku mnogi su znali, ali Parsifal beše jedini koji ga je
video i u njega kročio. Niko mu nije mogao pomoći.
Najednom, suze mu
svom silinom navreše na oči.
-Bože, spasi me u
mom neznanju- zajeca. –Pokaži mi put, jer ako tvoj put ne vidim, ja nemam kud
da kročim!
Tek što izgovori
ove reči, Parsifal začu neki krik iznad svoje glave. Podigavši oči, vide da
jedan kobac napada belu golubicu. Kao opčinjen, gledao je kako lepa ptica
bezuspešno pokušava da se odbrani. A onda tri kapi krvi padoše na sneg pred
njegove noge, rascvetavajući se u tri crvene ruže, crvene kao njegov oklop. To
kao da osvesti viteza – on brzo otera kopca, pa ka golubici ispruži ruku, na
koju ona spremno slete. Dok je hranio pticu ostacima hleba, najednom mu se
izbistri pred očima: bolesni kralj je očekivao njegovu pomoć, pomoć viteza koji
se nekada davno pred sobom, zatim pred svojom majkom, a nešto kasnije i pred
svojim kraljem, zarekao da će pomagati drugima u nevolji. A on je stajao
zbunjen i ćutao. A onda se Sveti Gral – jer, Parsifal je sada znao da je onaj
kalež pun svetlosti bio sam Sveti Gral, pun Božje pravde i milosti – ukazao
pred njim, pred vitezom koji se nekad zakleo pred samim sobom, zatim pred
svojom majkom, a nešto kasnije i pred svojim kraljem, da će ceo svoj život
tragati za Božjom istinom i njoj jedinoj služiti. A on je klečao zbunjen i ćutao.
-Nisam dostojan,
Gospode- prošapta Parsifal.
No, u tom trenutku,
ponovo se začu krik. Mladić vide kako golubica kruži iznad njegove glave.
Shvati da ga ptica poziva da je prati. Ozaren nadom, vitez uzjaha svog konja,
pa krete za belom golubicom.
VI
Mladi ministrel
pevao je kraljici Gineviri pesmu koju je spevao baš za nju i za ove Duhove.
Ali, kraljica nije slušala njegove reči. Uz nežne zvuke harfe, sećala se prvih
Duhova koje je proslavila sa Arturom. Bio je to dan njihovog venčanja. Tog
dana, stari, mudri Merlin ih je poveo u ovu istu prestonu dvoranu i tada su
prvi put videli njegov svadbeni poklon – Okrugli Sto, za kojim su se kasnije
obznanili mnogi čudesni događaji koji su obeležili njihovo kraljevanje.
-Ovaj astal postaće
središte slave Logra i o njemu će se čuti dok je sveta i veka- rekao je Merlin.
–Na svakom sedištu, zlatnim slovima je ispisano ime po jednog viteza, tako da
svako zna koje je mesto za nj predviđeno. Kada vitez umre, ili pogine u boju,
izbledeće i njegovo ime na stolici, da bude zamenjeno imenom nekog novog, tek
zaređenog. Imena vitezova Okruglog Stola živeće večno!
Tog dana, tri su
mesta ostala prazna. Mnogo godina kasnije, jedno je pripalo ser Lanselotu od
Jezera. Na drugo je seo ser Parsifal od Velsa. Ali treće sedište, koje su zvali
još i Opasna Stolica, jer je rečeno da će svako ko pokuša da sedne na nju iako
mu ona ne pripada pasti na mestu mrtav, i dalje je bilo prazno.
Kraljica Ginevira često
se pitala kako će izgledati i odakle će doći taj savršeni vitez, čije će se ime
ispisati na naslonu Opasne Stolice. Da li će se boriti veštije i od Gavejna? Da
li će znati da peva umilnije čak i od Tristana? hoće li biti lepši od
Lanselota?
-U slavu moje
kraljice- naredio je Artur na dan njihovog venčanja –od sada će svi vitezovi,
ma gde bili i ma šta radili, na dan Duhova ostavljati sve svoje poslove, da bismo
se okupili ovde na svečanoj večeri. A kako bi slavlje bilo lepše, dajem svoju
reč da niko ni zalogaj neće staviti u usta, dok se pred svima najpre ne obznani
kakav čudesan događaj ili pustolovina.
Ovaj običaj,
zaista, još nikada ne bi narušen i nikada se ne dogodi da se neki od vitezova
ne pojavi na godišnjem okupu.
*
Ministrelova pesma
davno je utihnula. Vreme svečane večere se bližilo i svi vitezovi već su sedeli
oko stola, veselo prepričavajuči svoje dogodovštine. Ali, osim Opasne Stolice,
još jedno sedište je bilo prazno. O Parsifalu već duže vreme niko
ništa
nije ni čuo ni znao. Ipak, njegovo ime se i dalje sijalo na naslonu, što je značilo
da je vitez živ.
Iznenada, u odaju
stupi gospa Nimju, Merlinova naslednica. Graja odmah zamuče, jer njen dolazak
beše sasvim neočekivan.
-Poštovana gospo-
pozdravi je Artur –retko te viđamo ovde. svaka tvoja poseta je za uzrok imala
neki važan događaj. Šta je ovaj put po sredi?
-Pođite za mnom, da
vidite što svi davno iščekujete- reče gospa, te izvede sve prisutne na obalu rečice
koja je zapljuskivala zidine Kamelota. Tu ih dočeka visok, stasit mladić zlatne
kose, odeven u bojnu opremu belu kao zora. Ali, na njemu ne beše ni mača, ni štita.
Vitezovi shvatiše da će sad sigurno čuti neku neobičnu priču pa, kako je umilan
mladićev lik samo na dobro mogao slutiti, s radošću se primiriše da dočekaju
gospine reči.
-Plemeniti
Lanselote- otpoče ona –pre mnogo vremena, ti počini greh zbog koga si se sve
ove godine kajao u tišini, ne poverivši svoju tajnu nikom. Ipak, znaj da će to
delo doprineti slavi Logra više od mnogih časnih podviga koji te krase!
-O, kralju- nastavi
ona okrenuvši se ka Arturu –malo je smrtnika koji se po lepoti mogu uporediti
sa tvojim prvim vitezom! Mnoge gospe ga već zbog toga uzljubiše. Ali, on svoje
srce ne pokloni nijednoj od njih. Najupornija u svojoj ljubavi bila je Elejn, kćer
kralja Pelesa. Kad je uvidela da, osim lepih reči i ljubaznog ophođenja, od
Lanselota ništa više neće dobiti, ona odluči da pribegne vradžbinama. Napojivši
ga čarobnim napitkom, Elejn se jedne večeri venčala s Lanselotom, te ga odvela
u svoju postelju u dvorcu Kejs. No, kada se sutradan probudio, vitez je shvtio šta
mu se desilo. Dejstvo čarobnog napitka beše prošlo. On tada pobeže iz tog zamka
da se ne vrati nikad više i tako nije ni mogao znati da mu je, devet meseci
nakon venčanja, lepa Elejn rodila sina. A to je baš ovaj mladić koji sada stoji
pred vama.
Lanselot je slušao
gospu, ne znajući šta oseća. Srce mu je nešto govorilo, tako brzo, da nije
mogao da razume šta, ali noge mu behu kao srasle s zemljom, i on se ne pomeri s
mesta, a gospa Nimju nastavi priču:
-Elejn je shvatila,
časni viteže, da je dejstvo čarolije bilo samo trenutno i da se tvoja ljubav
nikad ponoviti neće. Ispunjena tugom, preminula je odmah nakon porođaja. Ali, u
dečaku su se stekli tvoja plemenitost i iskreni žar njene krvi. Jer, Elejn beše
direktni potomak Josifa iz Arimateje, baš kao što je to i njen sin. Zato ja
uzeh tek rođenog dečaka, pa ga povedoh
sa
sobom na ostrvo Avalon. Dadoh mu ime Galaad, što znači Drugi, i naučih ga svemu
što Božjem vitezu treba. Jer, on je taj kroz koga će se vrhunac slave Logra očitovati.
A sad- dodade gospa –uzmi svoj mač, Lanselote, pa podari ovom mladiću vitešku
titulu, kako bi zauzeo svoje mesto za stolom! Jer, zaista ne znam ko bi od tebe
bio dostojniji da to učini.
Lanselot priđe svom
sinu.
-Plemeniti Galaade,
proglašavam te vitezom Okruglog Stola- reče, spuštajući mu svoj mač na ramena,
dok mu čelo blistaše od ponosa. –A sada ustani, da ti potražimo oružje, jer
vidim da su ti korice prazne.
No, tek što kaza
ove reči, kad niz vodu doplovi oveći kamen, u koji je bio zaboden mač. Galaad
izvuče oružje i stavi ga u svoje korice, a kamen potonu na dno.
kralj i mnogi
vitezovi se tada setiše događaja od pre mnogo godina, kad se taj mač prvi
putpojavio u Kamelotu, okačen o struk jedne gospe. Setiše se i Merlinovog proročanstva.
Arturu srce zaigra u grudima, jer shvati da je konačno ispunjenje njegove
misije i najsvetliji trenutak kraljevstva Logra sada blizu.
Kada se vratiše u
dvor, videše da su se na Opasnoj Stolici već ispisala zlatna slova Galaadovog
imena. vitezovi posedaše na svoja mesta. Večera je sada mogla da počne. Ipak,
jedna senka je pritiskala Arturovo srce, ne dajući mu da se prepusti radosi. Od
Parsifala, njegovog miljenika, još nije bilo ni traga ni glasa.
No, paževi još ne
stigoše ni da unesu svu hranu, kad u dvoranu ulete jedna bela golubica, pa
slete pravo Galaadu na rame. Nedugo za njom, pojavi se i Parsifal. Umesto da
zauzme svoje mesto, on kleče pred Galaada.
-Kako ti je ime?-
upita ga. Kad mu ovaj odgovori, on podiže svoj zažareni pogled pravo k njegovim
očima, izgovorivši celim svojim scem molbu koja mu već danima nedorečena stajaše
na usnama:
-O, viteže Galaade,
moja potraga me dovede do tebe i samo je ti možeš nastaviti. Reci mi, šta da učinim
da bh služio svetu? kako da postanem dostojan? Reci mi, jer u mom srcu nema
druge želje i ja znam da to mogu.
Galaad na to spusti
svoju ruku na Parsifalov potiljak. Mladić oseti kako se uzburkani talasi
njegovog bića smiruju, kao more obasjano žarkim podnevnim suncem posle nemirnog
jutra.
-Postoji sveta
posuda, ispunjena Vodom Života. Ko iz nje pije, oslobođen je svih nedaća. Dok
tu vodu u sebe ne primiš,
dostojan
nećeš biti. Dok ne budeš kadar tu vodu drugom da ponudiš, pravu pomoć nećeš moći
pružiti. Ta posuda, to je Sveti Gral. To je najveći cilj čoveka. Traži! I
zapamti: kad te napadne strah, i kada te napadne tama, ne odstupaj! Jer, beli
vitez je uvek tu, da pomaže i da štiti svakog tragaoca na njegovom putu, dok
jednog dana ne postanu isti.
Na ove tajanstvene
Galaadove reči, Parsifal ustade, pokloni se svom kralju, pa napusti Kamelot.
U dvorani je vladao
tajac. Niko nije zaista razumeo šta se upravo odigralo. Ali, svi su osećali da
su prisustvovali nečem uzvišenom i divnom. Mir i blagost milovali su vitezove
dok su sedeli u tišini. Te godine, na Duhovskom slavlju, mnogi zaboraviše na
svoju večeru.
VII
Parsifal je jahao
razmišljajući o poruci koju je dobio. U sećanju je stalno video Galaadov pogled
– tako prodoran, a ipak pun blagosti. Strasno je želeo da bude stalno s njim,
da ga prati u stopu. Ipak, poruka je bila jasna – morao je da nastavi svoju
potragu. Napustivši Kamelot, očekivao je da će mu put svakako biti posut
tragovima koji će ga ubrzo dovesti do cilja. Ali, nedelje su prolazile, a njemu
se još ništa značajno nije desilo.
Jednog dana, vide
kako mu u susret dolazi neki vitez, zaklonjen ogromnim, belim štitom sa crvenim
krstom."Kakva je to kukavica, kad mu je potreban toliki štit",
pomisli Parsifal pa, kako mu je bilo dosadno, odluči da se malo zabavi i da
zametne boj. No, nepoznati odbi napad jednim potezom koplja i nastavi mirno
svojim putem. Parsifal ostade da sedi na zemlji. Zadivljen veštinom nepoznatog
viteza, poče mu dovikivati da e vrati. Ali, ovaj se ni ne osvrnu. Na to u
Parsifalovom srcu buknuše srdžba i zavist. Pope se na konja, pa krenu za
viitezom koji je već nestajao u šumi. Zalazio je sve dublje i dublje, ali od
nepoznatog nije bilo ni traga ni glasa. Na kraju dođe do kolibe u kojoj je živela
neka monahinja.
-Dobro mi došao,
mladi viteže- reče mu ona, ponudivši mu gostoprimstvo koje Parsifal, već
zamoren od jalovog besa i bezuspešne potrage, rado prihvati.
Monahinja iznese
pred gosta jelo i piće. Kad vide da se oraspoložio poče mu, malo po malo, pričati
mnoge stvari o njegovom dosadašnjem životu i o potrazi u koju je krenuo.
-Ali, plemeniti
gospodine- poruči mu ona na kraju –ako žudiš za osvetom, upadaš u veliki greh.
Na to te potiče sujeta, sujeta i samo sujeta. Znaj, da onaj što te zbaci s
konja ne beše niko drugi do ser Galaad. Ti ga ne prepozna, zbog velikog štita
kome si se onako podrugljivo, u svome neznanju, nasmejao. No, baš taj štit,
obeležen krvlju Josifa od Arimateje, božanski je znak njegova poslanja. Ali, za
tebe je još uvek rano da sve razumeš i to i nije neophodno. Ako ti svetli cilj
tvoje potrage večito bude pred očima, stići ćeš do dobrog kraja.
Shvativši ko beše
predmet njegove zavisti, Parsifal uvide svu bedu svojih misli i osećanja.
-Hoću li ikada
postati dostojan?- upita tiho.
-Da- odgovori
monahinja. –Nauči da gledaš ne samo spoljnim očima! Onda ćeš moći da savladaš
tamu i strah u sebi. Gralov dvorac, za kojim tragaš, nalazi se nedaleko odavde.
Ali,
da
bi stigao tamo, moraš proći kroz Crnu Šumu- reče, pokazujući mu rukom put.
Na ove reči,
Parsifalovo srce zapeva od radosti. Ne časeći ni časa, on obode svog konja, pa
pojuri put mračne dubrave koja se pružala pred njim.
Kroz Crnu Šumu je
vodila uska, krivudava staza. Dorat je polako išao nogu pred nogu, dok je
Parsifal spuštao glavu do same konjske grive, sklanjajući se od teškog granja
koje je nadkrililo put. Nije se plašio šume. Uostalom, u jednoj, ne mnogo drukčijoj
od ove, je odrastao. Iznenada, začu neki topot i šuškanje. Nedugo zatim, pred
njega izlete vitez čiji oklop beše do pola sasvim beo, a od pola crn. Nepoznati
ga je gledao pogledom koji preklinje, ali od straha nije mogao ni reč da
proslovi. Uto se iza drveća pojavi grupa crnih vitezova na konjima.
-Ko god da si,
nepoznati viteže, pomoći ću ti- reče Parsifal, upustivši se u boj s crnim
napadačima.
Iznenađeni mladićevom
žestinom, crni ustuknuše. Ali, ubrzo se pribraše. Okružiše ga i počeše da
napadaju sa svih strana. Dorat pade, na smrt pogođen kopljem. Parsifal se i
dalje hrabro boriio sa zemlje, ali udarci crnih bili su sve žešći i sve
opasniji, a njegova snaga na izmaku. No, tek što pomisli da mu je došao kraj,
pred očima mu se ukaza Sveti Gral i seti se Galaadovih reči.
-O, Galaade, beli
viteže, pomozi!- uzviknu iz sveg grla.
Skoro istog trena, šumu
zapljusnu bljeeštava svetlost, kroz koju jezdiše Galaad sa svojim sjajnim oružjem.
-Galaade, bez tebe
sam nemoćan- doviknu Parsifal. No, napadači već behu pobegli od straha.
Crno-beli vitez takođe je izgledao uplašen.
-S kim to razgovarate,
gospodine- upita, jer od onog svetla ne mogaše videti ni Galaada, ni njegovog
kobnja.
Ali Parsifal,
umoran od bitke, ne ču njegovo pitanje. Vitez još malo postoja, dvoumeći se šta
da čini, pa potera konja svojim putem.
Galaad podiže
vizir.
-Vitez koga si
branio- obrati se on Parsifalu –nekada beše crn kao i njegovi napadači. Jednog
dana, ipak, on uvide svoju zabludu i greh, te se okrete od svog dotadašnjeg života
i pođe u potragu za svetlom. I, zaista, ne bez uspeha. Jer, mnoge prepreke već
savlada i, kao što si i sam video, polovina njegovog oklopa već je bela. Ali,
negovi nekadašnji sadruzi kaqo senke prošlosti i dalje ga progone, puni mržnje
prema svemu što razgoni mrak.
Rekavši
ovo, Galaad se okrenu i nesrade istom brzinom kojom se ipojavio.
-Da nije bilo tebe,
oni bi me savladali- vikao je Parsifal za njim. –O, beli viteže, dozvoli mi da
te pratim na tvom putu, jer ne znam šta bih više od togamogao poželeti!
No, Galaad se nije
vraćap. Parsifal onda odluči da krene za njim. Pošto mu konj beše mrtav, svoj
put je morao nastaviti pešice.
Nakon nekoliko časova,
spusti se noćć. Na nebu ne beše ni meseca, ni zvezda. Put se više nije mogao
videti. Parsifal leže na zemlju, pa zaspa dubokim snom.
Kad se probudio, na
nebu je sijao pun mesec. Pred njim je stajala nea gospa sjajnih, crnih očiju.
-Zašto si bez
konja, viteže?- upita ga.
On joj na to iispriča
sve što mu se desilo.
-Ako mi obećaš da ćeš
mi pomoći samo jednom, kad to od tebe zatražim, daću ti svog konja- ponudi mu
tajanstvena gospa.
Parsifal pomisli
kako bi mu to možda dalo neku šansu da stigne Galaada, pa bez razmišljanja
pristane. Gospa onda dovede vranca, tako velikog i divljeg, kakvog još nikada
nije video. Konj je jurio neviđenom brzinom, a Parsifal se radovao, jer mu se činjaše
da će tako brže doći do svog cilja. A onda pred sobom ugleda veliku, zapenušanu
reku. Konj je hitao pravo ka njoj. Parsifal zateže uzde, ali vranac kao da
ubrza još više. Mladić se uplaši na smrt.
-Bože, spasi me-
povika.
Na to se konj prope
i zbaci ga, pa nestade u plamenu, a reka se najednom smiri. Vitez ostade na
obali, lijući suze zahvalnice. Tako provede noć.
Kad je svanulo,
Parsifal odluči da krene nizvodno, ne bi li našao neki most ili skelu. Međutim,
reka ga izvede iz šume i on ubrzo ugleda more. Na obali se uzdizao veliki, beli
šator. Ispred njega je sedela neka gospa u crnini.
-Poštovani viteže-
reče ona dolazeći mu u susret –ti mora da si ser Parsifal od Velsa.
Kad joj priđe bliže,
on vide da je to neka sasvim mlada devojka, nežnog, belog lica i plavih očiju.
Dugi pramenovi zlatne kose bežali su od njenog crnog poveza, nošeni vlažnim,
morskim vetrom. Mladić je gledao nepoverljivo.
-A odakle ti znaš
moje ime?- upita.
-Juče ovuda projaha
neki vitez sa velikim, belim štitom na kome je crveni krst. On mi reče da ćeš
doći i da te uputim ka maloj opatiji nekoliko milja odavde, gde će te čekati.
Takođe me
zamoli
da te ugostim u svom šatoru, jer je iza tebe veliki put, a do opatije je još
skoro čitav dan hoda. Plemeniti viteže, ti izgledaš tako umorno- reče, uzimajući
Parsifala za ruku.
-A čemu tolika
tvoja ljubaznost?- nastavi Parsifal da je ispituje.
-O, ja sam jedna
sirota, razbaštinjena gospa, koja nekad beše najbogatija na svetu- odgovori ona
tužno. –Kad mi otac pogibe u časnom boju, njegovi neprijatelji zapleniše naš
dvorac, pa me oteraše iz doma. Sada idem kralju Arturu da ga zamolim za pomoć.
Ako bi se ti založio za mene, bila bih ti večno zahvalna.
-Kralj Artur i
njegovi vitezovi pomažu svim gospama u nevolji- odgovori Parsifal, sada već uveren
u istinitost njenih reči, te uđe pod šator.
Gospa mu pomože da
skine oklop. Parsifal se bezbrižno zavali na svilene dušeke, pa se poče gostiti
biranim jelima, dok mu ona nalivaše vino u pehar. Ona onda uze harfu i umilnim
glasom stade pevati najlepše pesme koje se mogu zamisliti. Parsifal sasvim
zaboravi na vreme i na Galaada. Crna šuma iskušenja ostala je iza njega. Sve je
govorilo da je cilj njegove potrage sasvim blizu i on se mirno prepusti odmoru.
Meke, svilene perine blago su mu milovale obraze dok je slušao pesmu. Glava mu
je bila topla od vina i teška, a gospa pojaše o tako zanimljivim događajima, da
mu se činilo kao da već sanja.
Onda ona odloži
svoju harfu.
-Čaša ti je prazna-
reče, uzimajući mu pehar iz ruke. Ali, umesto da mu dolije piće, devojka se
privi na njegove grudi, gledajući ga nežno.
-Plemeniti
Parsifale, tvoja sam zauvek! Od svih ljudi na celom svetu, ljubim samo tebe.
Ostani uz mene, Parsifale, i načiniću te najsrećnijim čovekom od kako je sveta
i veka!
Gledala ga je, puna
nade, a oči joj behu velike i tužne. Parsifal oseti da njeno tanano telo drhti
pred njegovomodlukom, kao uplašena srna.
-kako si lepa-
prozbori, spuštajući svoje usne na njene.
No, pre nego što će
ih dotaći, pred očima mu se ukaza Sveti Gral, a iza njega blistavi lik device
koja ga je nosila. Pogled mu onda pade na njegov mač, naslonjen na dušeke. Pod
svetlosti sveća, balčak je sijao kao veliko raspelo.
Gospa oseti da on
okleva.
-Poljubi me,
Parsifale- prošapta. –Ja sam tvoja sudbina! Ostani uz mene, viteže, i dobićeš
sve, sve o emu si sanjao!
Govorila je sve brže,
svijajući svoje tanke prste oko njegovog vrata i privijajući ga k sebi.
Parsifal se ponovo zagleda
u
njeno lice. Lepe, plave oči gledale su ga nestrpljivo, dok su joj usne
podrhtavale. Najednom, on sa užasom prepozna njen pravi lik.
-Beži od mene,
Sotono!- uzviknu, odgurnuvši je od sebe.
Istog trena,
lepotica ciknu i nestade u plamenu, a mladića obujmi neki silan vetar koji poče
da mu otima dah i on izgubi svest.
*
-Probudi se,
Parsifale, jer si stigao do kraja svoje potrage.
Mladić otvori oči.
Nad sobom ugleda svetli Galaadov lik. Beli vitez se prijateljski smešio, pružajući
mu ruku da ustane.
-Hodi, pogledaj gde
se nalaziš- reče.
Parsifal se obazre
oko sebe. shvati da stoji na kapiji porušenog gralskog dvorca. Pored sebe, na
kamenu, ugleda svoj crveni oklop. Htede da ga podigne, ali ga Galaad spreči:
-Ta ti odora više
ne priliči- reče, pa ga odvede u visoku kulu.
Sa tornja veselo
zazvoniše zvona.
Velika
dvorana sada je bila ukrašena još raskošnije nego prošlog puta. Kralj Peles je
sedeo na svom ležaju kraj kamina, ali ovaj put nije bio sam. Mnogi plemeniti
vitezovi sa svojim gospama radosno su dočekali Parsifala. Svi su bili obučeni
veoma svečano, u bele odore ukrašene zlatom.
Parsifal krete
pravo ka bolesnom kralju. Pognute glave, spusti se na kolena kraj njegovog
uzglavlja.
-O, kralju Pelesu,
oprosti mi moju glupost- reče tiho. -Bez Galaada nisam mogao pomoći ni sebi ni
drugima. Ali sada, kada je on uz mene, pouči me gde da nađem leka tvojoj
bolesti!
Kraljeve oči se
blago nasmešiše. On položi svoje ruke na mladićevu kosu, pa reče:
-Viteže Parsifale,
postao si dostojan da služiš Gralu.
Na te reči, u
dvoranu uđe gralska povorka. Prva devojka nosila je srebrni sedmokraki svećnjak
u kome je plamtelo sedam sveća; druga, koplje sa blistavim vrhom iiz koga je
kapala krv, nestajući pre no što bi dodirnula tlo; a treća, zlatni pladanj na
kome je bio hleb, belji i sjajniji od jasnog sunca. Za njima je išla Devica
Grala, najlepša deva na svetu, noseći u rukama pokriven Sveti Gral. Svetlost se
razlivala svud oko nje, obasjavajući celu dvoranu.
U Parsifalu više ne
beše ni trun straha. On ustade, pa priđe povorci:
-Device Grala, kaži
mi, šta sve ovo znači?
-Sledi, i videćeš-
odgovori ona jasnim, tihim glasom.
Gralska povorka
nastavi uz zavojite stepenice. Lik Device Grala je blistao. Parsifal krete za
njom, kao za nekom sjajnom zvezdom koja ga je vodila, osvetljavajući mu pu kroz
uske hodnike zamka. Galaad ga je sledio. Na začelju povorke bio je kralj Peles
koga su dvojica slugu nosila na nosiljci.
Kad stigoše do
najviše sobe sedmog tornja, Galaad istupi napred i otvori vrata, te ih uvede u
jednu malu odaju. On onda izvuče svoj mač, pa ga zabode u stalak od srebra. Iz
balčaka šiknu ona čudna svetlost. Parsifal najednom shvati da je Moćno Oružje
zapravo blistavi krst i da se upravo nalaze u jednoj maloj kapelici.
Galaad uze sveti
Gral. Otpivši gutljaj, postavi ga na jedan srebrni stočić. Kad se ponovo
okrenuo, lice mu je sijalo kao najsvetlije jutro. Zatim uze koplje i prinese ga
kralju Pelesu.
Jedna
kap krvi pade na ranu. Istog trena, ona zaceli. Kralj ustade, kao da nikada
nije ni bio bolestan, pa vrati sveta znamenja da stoje isto onako kako su
stajala i pre mnogo godina, pre nego što Balin, na vratima ove iste sobe,
zadade Bolni Udarac. Potom iz jedne škrinje izvuče belu odoru i zlatni plašt s
kapuljačom.
-Plemeniti
Parsifale- reče, oblačeći ga u novu odeću –pre ravno 450 godina moj predak,
Josif od Arimateje, donese ovaj kalež, ispunjen svetom krvi našeg Gospoda, i
ovo koplje, kojim Mu probiše rebra da bi se obznanila Njegova slava. Od tada,
moja porodica čuva ove svete relikvije, čekajuči da se pojavi novi Božji sluga,
novi vitez Grala. Mnogo je godina moj dvor lutao, ribareći za dušom koja će
biti dostojna da pronađe svetlo i da zasija, kao zvezda vodilja, u mračnim
vremenima što dolaze. Ali, moj zadatak je sada ispunjen i ja mogu da se
odmorim.
Na te reči,
Parsifal podiže pogled ka Devici Grala, koja je stajala kraj njega. Njene oči
su blistale sjajem koji mu beše tako blizak, kao da ga je oduvek nosio u svom
srcu. On je uze za ruku.
Galaad stade pred
njih, smešeći se.
-Beli viteže, brate
moj- reče. –Pobedio si sva iskušenja. Upoznaj sada tajnu pravog venčanja. U
snazi jedinstva, neka se od danas pa u svu večnost, pred svetlim licem Gospoda,
ispunjava zakletva koju si nekad davno položio pred sobom, zatim pred svojom
majkom, a nešto kasnije i pred svojim kraljem.
Izgovorivši ovo,
Galaad ih venča, pričestivši ih onim hlebom iz gralske povorke. A kada otpiše
po gutljaj iz kaleža, hiljade nevidljivih ruku uhvatiše njihove, povezujući ih
u nepobedivi prsten čiste ljubavi. Parsifal još uvek ne mogaše da vidi te ruke
i lica, ali shvati da je demon propasti zauvek izgubio svoju vlast nad njim. Obuze
ga mir, neuništiv i večan. Čelo mu obasja božanska radost, pred kojom se topi
svaki bol.
Galaad i kralj Peles zatim klekoše
pred stočić na kome je bio Sveti Gral, pa počeše da se mole. Nedugo zatim,
jedna sunčeva traka se probi kroz krov kapelice i siđe na njih. Njihove duše
se, zajedno sa Svetim Gralom, uzdigoše i nestadoše u tom snopu svetlosti i na
ovoj ih zemlji niko više nikad ne vide.
No comments:
Post a Comment