U VREMEPLOVU
MUZIKE
Ispijam na brzinu čašu vode i
upućujem se kroz park prema garaži. Silazim pažljivo na drugi podzemni nivo,
kao da gazim u staklenim cipelama sreće. Moje noge ne vole ovo mesto. Na klupi pored česme rastala sam se sa majkom. Na
klupi pod drvetom
jedan mladić objavio mi je da odlazi na drugi kraj sveta. I upravo ovde, čovek
mog života nenadano je otkazao zajedničko letovanje. Bol u kolenima pojačava se brže nego što pada
mrak.
Konačno pronalazim auto. Okrećem ključ i posle nekoliko tesnih
zavijutaka, dve rampe i jednog semafora, ponovo sam na dobro poznatom raskršću.
Zeleno. Skrećem brže nego inače u široku ulicu. Ulična svetla pružala su se
vijugajući nizbrdo, sve sitnija, dotičući još uvek rumeni jesenji
horizont.
I don’t know if I can yell any louder…How many times have I kicked
you out of here…
Pojačavam
muziku i gazim na desnu papučicu. Promiču ljudske prilike, betonske zgrade, visoki čelični stubovi tek izgrađenog
mosta, usidreni beli brodovi na doku u daljini, dizalice na brodogradilištu,
drvoredi. Puštam pesmu još jednom.
U magnovenju se pojavljuje
pekara na uglu, prekoputa tržnog centra. Blizu sam kuće. Na semaforu trepće
žuto. Zaustavljam se da propustim pešake. Neki pretrčavaju, neki namerno
odugovlače... Kao i ... onda...
Tog ranog decembarskog jutra
kretala sam se u taksiju ka gradu. Kada smo stali na semaforu, ugledala sam dve
zagrljene prilike na pešačkom ostrvu. Nisu marili ni za koga oko sebe. Delovali
su kao par koji ne želi da se razdvoji. Niti da pređe ulicu. Poljubili su se
ovlaš i nastavili da se gledaju, osmehujući se dugo, zadovoljno.
Prepoznala sam ga u deliću
sekunde. Njegovu sveže obrijanu glavu. Usporenost, neponovljivu. Ruku koja
grli.
Zabacila sam glavu na naslon
sedišta. Nadala sam se da ću se svakog trenutka probuditi iz neke druge
stvarnosti. Devojka je, međutim, bila itekako stvarna.
Trenutak se razvlačio poput
lastiša vremena – čas u prošlost, čas u budućnost. Petnaest godina... U
beskonačno zakrivljenom prostoru ljubavi vreme kao da je bilo zaglavljeno, sve do
sada.
The one that wins will be the one that hits the hardest... Dopiralo je iz majušnih gumenih slušalica koje sam na brzinu nespretno
utisnula u uši. Please, don’t leave me…
Odmakli smo, konačno. Nisam se
okrenula. U retrovizoru sam, ipak, videla kako još stoje okrenuti jedno prema
drugom, kao dva lika u ogledalu koje ravan refleksije samo privremeno deli. Do
prve sledeće prilike kada će se opet stopiti u jedno.
Grčevi u stomaku koje sam
odjednom osetila počeli su da se granaju prema grudima. Vrući tragovi suza pekli
su kao sveži useci sečiva. I can cut you
into pieces…
Taksi se zaustavio podno strme
ulice izbrazdane šinama. Platila sam vožnju i otvorila vrata. Na trenutak mi se
učinilo da ne mogu da pokrenem stopala. Kao da sam bila zakovana za sedište. U
daljini sam nazirala reku posetilaca kako se, vijugajući, sliva ka zgradi u
kojoj se održavao festival nauke. Izašla sam, oslonivši se nezgodno na desnu
nogu. Krenula sam hramajući uzbrdo, kroz vejavicu. Please, don’t leave me…
U povećoj torbi nosila sam sve
što je bilo potrebno za izvođenje – raznobojne balone, crne markere, lepljivu
traku, širu i užu, kotur debljeg kanapa, šaku sitnih eksera, baterijsku lampu
sa laserskim pokazivačem, produžni kabl i mali sobni planetarijum. Još sto
dvadeset devet koraka do „Srećne galerije“.
Strpljivo čekam da kolona
vozila ispred mene krene. Na izlazu iz tunela je zeleno. U procepu između
zgrada u daljini proviruje plamteća lopta Sunca. Reka crvenih fotona, nevidljivih paketa
energije otpremljenih milionima kilometara odavde, sliva se preko crkvenog
krova na ljuljaške i klupe u parku. Puštam pesmu
još jednom. You gotta get up and try, try, try...
No comments:
Post a Comment