Monday, June 16, 2014

Naši radovi: Tamara Lujak, Tri priče



Laž za istinu



Neobičnu je pasiju imao Suvobor: sakupljao je, širom sveta, najrazličitije laži. Velike i male, obesne i skromne, preterane i neverovatne, držao ih je po policama i ćoškovima skromnog doma, gde god bi stigao i mogao da ih smesti. Neke su se jogunile želeći da lutaju svetom – njih bi sa najvećom pažnjom zaključavao u škrinju. One malo mirnije držao je u kredencu, a one najbezazlenije svuda po kući.
Doču jednom princ Sokol za neobičnog starca i odluči da ga poseti. Jedna velika laž ležala mu je na srcu i želeo je da je se oslobodi. Zatražio je od oca blagoslov i krenuo na put. Odsedao je u najzabačenijim krčmama i pio vino sa najsumnjivijim podanicima kraljevstva, pa opet srećno dopade mesta u kojem je starac živeo. Njegova skromna koliba beše podignuta na kraju sela, na samoj ivici šume.
Kad je žedan i umoran zakucao na starčeva vrata, Suvobor mu otvori kao da je ceo dan samo njega čekao. Pokloni mu se, iako je mladić nosio prostu odeću, pomeri se u stranu i propusti princa u svoj skromni dom.
„Izvinjavam se na neredu“, progovori starac hripavim glasom, „ali laži nikad ne miruju.“ Sokol se osmehnu i pogledom potraži zgodno mesto da sedne. Starac očisti škrinju od prašine, ponudi ga jednostavnim pokretom ruke i ode da pripremi posluženje.
Dok se čarobnjak zanimao večerom mladića su sa svih strana saletale najrazličitije laži, neke slabijeg neke jačeg intenziteta, pa mu je sve bubnjilo u glavi. Pokušao je da ih se otrese odmahnuvši par puta snažno glavom ali mu se, onako slabom i iznemoglom od puta, zavrte tlo pod nogama. Suvobor mu u tom trenutku pruži topli napitak i svi glasovi u trenu utihnuše. Mladić zahvalno otpi dobar gutljaj i duboko uzdahnu. Taman kad je hteo da ispriča svoju laž, starac ga prekide posluživši ga skromnom, ali ukusnom večerom.
„Ni laž pre večere“, prozbori i osmehnu se. Kad se dobro založio Sokol se nasloni na drveni zid kolibe i ubrzo utonu u san. Starac ga je dugo proučavao, a potom raspremio sto i legao i sam u postelju i zaspao. Sutradan je saslušao mladićevu priču tek pošto ga je poslužio obilnim doručkom. Tad princ najzad započe svoju priču:
„Rođen sam u raskoši kakva se samo poželeti može, kao treći i najmlađi sin našeg uvaženog i mnogopoštovanog kralja, odgajan na medu, mleku i mekoj svili i naučen dvorskoj etikeciji. Kroz život su me podučavali filozofi, neimari, slikari, trgovci i ko sve još ne. Naučen sam vojnim veštinama i taktici, diplomatiji i drevnim jezicima, ali sam podjednako vičan spravljanju napitaka i vidanju rana.“
Čarobnjak ga je slušao sa punom pažnjom ne prekidajući ga, dajući mu tako onoliko prostora koliko mu je bilo potrebno da iznese priču do kraja. Proučavao je svaki njegov pokret, svaki izraz na licu, jer je od toga zavisilo da li će mu za izrečenu laž podariti celokupnu istinu ili samo jedan njen deo. Činilo se da mladić pripoveda iz srca, pa je Suvobor bio umiren, te nastavi pažljivo da ga sluša.
„Prijatelja sam imao u izobilju, kao i svega ostalog, te mi prve godine života protekoše kako se samo poželeti može. Uživao sam u jelu, piću i lovu i, zašto to da krijem, ženama. Tako je to potrajalo sve dok otac nije zanemoćao i odlučio da je vreme da jednom od nas trojice ostavi kraljevstvo. Ja sam smatrao da to pravo pripada najstarijem od nas i da ćemo moj srednji brat i ja dobiti deo nasledstva. Kako sam se samo prevario!
Otac je stupio sa prestola i povukao se iz javnog života, a najstariji brat preuzeo je na sebe vladavinu nad zemljom. Čim je dobio vlast u ruke, proterao nas je iz zemlje, lišivši nas nasledstva. Pobegao sam k ocu gde sam tražio i dobio blagoslov za ovo putovanje, a šta se dogodilo sa srednjim bratom, koji je na put pošao bez blagoslova, to ne bih znao da vam kažem“, završi mladić svoju priču.
Starac je sedeo neko vreme u čudu i razmišljao. Sve što mu je Sokol ispričao bila je prava istina. Nije mogao da dokuči gde leži laž.
„Ceo moj život jedna je velika laž“, prozbori mladić, ne znajući da time daje odgovor na nepostavljeno pitanje. „Učen sam časnom i poštenom životu. Svi sa kojima sam dolazio u dodir, računajući tu i žene sa kojima sam bio, dobro su prošli u životu. Ništa što sam u životu uradio nije bilo propraćeno skandalom, nikog nisam povredio ili izneverio. Moje i očevo ime ostalo je neukaljano. Ali da doživim da se moj rođeni brat, čovek koji je odrastao na istom mleku, onaj kojeg je ista ruka hranila i podizala, okrene protiv mene – to nikako ne razumem. Zato sam došao, o Časni, da me podučiš istini, da mi kažeš i ukažeš na put kojim treba da hodim kako bih izbegao laž u kojoj sam do sad živeo.“
„Tvoj slučaj nije jednostavan“, odgovori starac nakon duže pauze. „Daj mi nedelju dana da razmislim o svemu.“ Tako je razgovor završen i više se na njega nisu vraćali. Za tih nedelju dana Sokol je pomagao starcu u polju i bašti, donosio mu vodu sa obližnjeg bunara, cepao drva za ogrev - jer noći su bile hladne - spravljao ukusna jela. Pre isteka nedelje dana, Suvobor pomisli kako bi bilo grehota izgubiti tako dobro momče, pa zatraži još nedelju dana, a po isteku druge nedelje zatraži još jednu i tako zadrža mladića sve do jeseni.
Kad su nastupili hladniji dani čarobnjak odluči da je vreme da princu da dugo očekivani odgovor. Nije bilo više ni jednog razloga zbog kojeg bi ga kod sebe zadržavao. Imao je i hrane i drva za ogrev za celu zimu, kolibu mu je opravio da se sva sijala i postala najlepša u selu, te Suvobor najzad postavi mladića pred sebe i poče da mu priča sve po istini.
„Istina je najmoćnije i najokrutnije oružje koje postoji. Ni oštrica najoštrijeg mača nije joj ravna. Stoga su teški i opasni putevi onih koji tragaju za istinom. Moj posao nije lak. Svi me smatraju čuvarem laži, jer gde god da se okrenem laž se nalazi oko mene: na polici, u kredencu, škrinji, pa opet, ti si život svoj proveo u većoj laži nego ja koji sam njome okružen.
Ja sam čuvar istine. Time što nudim istinu krotim i vezujem laž, sprečavam je da se širi, isterujem istinu na videlo. Od nekog laž kupujem, od nekog je naručujem, mnogi mi je donose sami, poput tebe. Ti si borac za pravdu i istinu, zato sam te zavoleo i zato želim, pre nego što ti dam konačan odgovor, da ti ponudim da ostaneš da živiš kod mene. Vredan si i okretan momak, svog imanja nemaš ali ga možeš steći vrednim radom, a ja sam voljan da te svemu naučim.
Treba da znaš da je svako od nas poput plodne, odnosno neplodne njive i da svako od nas može, kao što se i dešava, da u istim uslovima raste pa opet ispadne sasvim drugačiji. Tvoj je najstariji brat jedna takva neplodna njiva na koju šta god da je palo ništa nije moglo da izraste, jer nije imalo iz čega, dok ste ti i tvoj srednji brat drugačijeg kova. A zašto je to tako – zašto od jednog cveta drugi cvet raste – za to bi mi bio potreban ceo životni vek da ti objasnim.
Ako želiš odgovor i na to pitanje možeš, kako rekoh, da ostaneš kod mene, naučiću te svemu što znam. Pre nego što doneseš konačnu odluku treba da znaš još i ovo: svako nosi istinu u sebi. Da li će je koristiti ili zamaskirati, zaboraviti je ili se praviti da ne postoji, to opet zavisi od svakog od nas. Neko se istine boji, neko je se grozi, nekog užasava, dok je neko naprosto mrzi. Isto je i sa obrazovanjem i talentom – iskoristićeš ga samo ako na njemu budeš poradio i u onoj meri u kojoj budeš radio.
Iz tog je razloga tvoj najstariji brat prigrabio sebi očevo imanje. Iz istog je razloga, nešto blažeg doduše, tvoj srednji brat otišao od oca ne tražeći blagoslov. Time je, prećutno, pristao na laž i prevaru. Jedino si ti, moj Sokole, ispravno postupio odlučivši da se boriš. A sada ću ti reći i ono što od mene nisi tražio.
Ostaneš li kod mene, predlažem ti da odeš po oca, da prodate imanje na koje se povukao i od dobijenog novca kupite komad zemlje na kojem se nalazi šuma iza nas. Učiniš li tako i naučiš li se svemu onome što znam, postaćeš mudar i narod će te slediti, te ćeš kroz nekoliko godina zavladati zemljom i steći veća prava i bogatstvo nego što će tvoj najstariji brat ikada imati, jer narod će te voleti. Odlučiš li da odeš stopama srednjeg brata večito ćeš ostati nedorečen, večito ispunjen osećanjem nepravde i nezadovoljstva, a samim tim nećeš ni sebi ni bilo kome drugom doneti dobra.“
Završivši sa izlaganjem Suvobor umorno klonu u stolici. Mladić ustade nakon nekog vremena i skuva mu čaj da se okrepi. Nije dugo razmišljao o čarobnjakovom predlogu, jer je odluku već davno sebe doneo. I njemu se dopao neobični starac, zavoleo ga je kao oca i bio spreman kod njega da se nastani.
Tako je otišao po oca, prodao imanje na kojem je živeo, a od dobijenog novca kupio šumu na čijoj se ivici uzdizala starčeva koliba. Suvobor je sa svoje strane održao obećanje i naučio Sokola kako da vlada lažima, kako da ih kroti i njima upravlja, kako da ih prepozna i prećuti. Tako je vremenom mladić izrastao u poštenog i učenog čoveka, najmudrijeg i najpravednijeg u kraljevstvu, te je naposletku zavladao zemljom i vladao njome na sreću i zadovoljstvo naroda koji ga je izabrao, baš onako kako je starac i prorekao da će biti.

Bosanska vila, dvobroj 57-58, str. 38, Sarajevo, jan-jun 2013.



Zabrana



„Kršenje zabrane kažnjivo je zakonom!“, dreknu policajac. Žena se skupi i onako mala dođe još nekako manja. Uvuče ramena, obori glavu, i pusti ruke da joj padnu pored tela. Počela je da jeca i da se trese od straha.
„Ali, šta sam zgrešila, šta sam zgrešila“, grcala je.
Prolaznici koji su se zatekli tog trenutka na pijaci, okretali su glave u strahu, bojeći se da pogledaju u pravcu tezge pored koje je stajao policajac. Organ reda nije smeo da se uznemirava u poslu. Nije smelo da mu se protivi, još manje odgovara. Stoga su se svi sklanjali i jadnoj ženi nije imao ko da pritekne u pomoć.
„Koliko dugo radite ovde?“, upita policajac gromkim glasom.
„Stigla sam jutros, vozom“, zagrca žena.
„Vi se to meni rugate?!“, dreknu grmalj. „Od koje godine pitam!“
„Od 2051. Ove će godine biti dvadeset godina kako dolazim…“, šmrcnu starica.
„I od 2051. godine vi prodajete ovo đubre?!“
„Kako to mislite đubre?“, ženica, zabezeknuvši se, raširi oči u čudu i podiže glavu kako bi bolje osmotrila policajčevo lice.
„Sami uzgajate hranu, zar ne?“, upita policajac sav zelen u licu.
„Naravno“, odgovori žena ponosno. „Već treću generaciju“, istog trena shvati da je rekla i više nego što je trebalo.
„A ne znate da je zabranjeno uzgajati organsku hranu?!“, dreknu policajac, uhvati je za uvo i povuče za sobom. Starica jeknu, izvi se bolno i posrćući krete u pravcu naoružanog vozila koje ih je čekalo na izlazu sa pijace.

http://www.scribd.com/doc/101728274/Šipak17, Šipak br. 17, str. 16, 1.8.12.



Čuvar



Volim posao čuvara. Jedan je od retkih, ako ne i jedini posao kojim sam se bavio, a bavio sam se mnogim poslovima, koji me je ispunjavao. Šef tvrdi kako sam jedan od najboljih radnika koje je imao. Osmehnem se svaki put kad to kaže, možda čak i pocrvenim, ali se ipak ne slažem sa njim. Možda jesam dobar, ali ne i najbolji.
Betonska zgrada na vrhu ulice završena je prošle zime. Odmah su mi se dopali stanari, iako se nisu svi uselili po tehničkom prijemu. Nekako sam osećao da će kolektiv biti složan. Petnaest porodica činilo je Skupštinu stanara (svi su želeli da budu uključeni), skladnu malu zajednicu koja je odmah po useljenju pristupila uređenju zgrade.
Mladi bračni par sa šestog sprata posadio je drveće oko zgrade, starica sa drugog vodila je računa o cveću u hodniku, dok su prve zime sneg raščišćavali postariji gospodin iz sedmice i sin udovice iz stana broj četrnaest. Iako sam svima znao ime i prezime, bračni status i zanimanje, ipak sam o stanarima zgrade razmišljao kao o brojevima: čičica je iz keca, ona mala je sa trećeg, bakuta sa petog. Profesionalna deformacija. Nema vezivanja. Uljudnost, pristojnost, da, ali ništa više od toga.
Pa ipak sam se vezao i to onog trenutka kad sam je ugledao na stepenicama ispred ulaznih vrata zgrade, jednog prohladnog, maglovitog jutra. Nosila je teške kese koje nikom drugom nije davala u ruke. Ponos ili dragocenosti? Odlučio sam se za ponos. Bila je skromno odevena, u iscepanim farmerkama i crnim starkama. Odmah sam uklavirio njen ležeran stil. Dopala mi se na prvi pogled.
Bila je verena za nekog nespretnjakovića – zajedno su opremali stan, kupovali stvari, šetali u sumrak. Ne mogu da kažem da sam bio ljubomoran. U prvom redu sam smatrao da je mogla da prođe mnogo bolje, ali nikad sebe nisam zamišljao na njegovom mestu. Bio sam i te kako svestan činjenice da za Petnaesticu ne postojim. Prošla bi pored mene na ulici a da nije imala ni najmanju predstavu ko sam. To me, međutim, nije povređivalo. Nisam se ni trudio da stupimo u neki ozbiljniji kontakt, šef bi mi otkinuo glavu zbog toga. Zato sam se držao po strani.
Kad je, uprkos dvadesetčetvoročasovnoj zaštiti, interfonu i kameri na ulaznim vratima, u zgradu ipak bilo provaljeno, dignuta je opšta uzbuna. Obijeno je nekoliko stanova u toku jednog prepodneva, ali nije odnešeno mnogo stvari: nešto novca i sitnog nakita, jedan palmtop, OLED TV i to je čini mi se bilo sve. Prvo što sam pomislio kad sam saznao, bilo je izgubiću posao, ali srećom, provala se nije desila u mojoj smeni. To me nije, naravno, lišilo potpune odgovornosti.
Stanari zgrade su se brzo organizovali i nabavili Veštačku jedinicu, najsavremeniji sistem koji se koristio za obezbeđenje muzeja, trezora i vladinih zgrada, a koji su, pored veštačke inteligencije, činile spoljašnje kamere, detektori pokreta i nagle promene temperature, laseri... Oladio sam se kad sam video kamion i ekipu ljudi koja je došla da ga ugradi. Celo su jutro izvlačili grdosiju iz vozila i smeštali je u podrumske prostorije.
Niko ne ugrađuje takav sistem obezbeđenja - neprobojan, nepremostiv - nakon samo jedne provale! U zgradi je definitivno neka zverka, pomislio sam, ali ko? Predsednik kućnog saveta sa četvrtog? Bračni par sa drugog? Onaj smotani samac iz prizemlja? Nisam mogao da znam. Moj je posao definitivno dignut na viši nivo. Morao sam da budem daleko obazriviji, daleko oprezniji. Kako smo duboko zagazili u drugu zimu, nije više bilo sanjarenja o Petnaestici.
Onog dana kada se oglasio alarm skočio sam kao oparen sa stolice u kojoj sam zadremao na tren. Očekivao sam ga danima već, ali me je opet iznenadio. Uzeo sam opasač, pričvrstio RL-494 laser najnovije generacije, obukao zaštitni prsluk i odelo, stavio masku na lice i uskočio u vatrogasno vozilo. Upalio sam rotaciona svetla i sirenu i nakon kraće vožnje zakočio, uz zaglušujuću škripu kočnica, ispred zgrade sa VJ obezbeđenjem i zatražio od čuvara da isključi sistem zaštite i pusti me unutra.
Čuvar me je zbunjeno posmatrao. Iako mu je VJ do sada sigurno već nekoliko puta saopštio da je izbio požar u zgradi i da sva napajanja moraju da se isključe, ipak nije mogao da veruje kako sam tako brzo stigao, uprkos činjenici da se Vatrogasni dom nalazio tri ulice dalje. Odmahnuo je glavom, ukucao šifru isključivši VJ i pustio me u zgradu. Izvadio sam lasersku pucu i prislonio mu je na grudi. Razrogačio je oči u neverici. Glavom sam mu pokazao u pravcu lifta. Nemo se trznuo dajući mi do znanja da je razumeo. Počeo je da se trese i znoji od straha. Disao sam sve teže pod maskom, ali nisam smeo da je skinem. Nije smeo da mi vidi lice.
Kada smo se popeli na sedmi sprat, udario sam čuvara u potiljak, onesvestivši ga. Odvukao sam ga sprat niže i prislonio na zid, a potom se stepenicama uputio ka stanu broj petnaest. Bravu sam obio u rekordnom roku. Džaba im bila sva tehnika, pomislio sam i obazrivo ušao u stan. Osmotrio sam hodnik, stavio cilindar u džep od pantalona i zatvorio vrata za sobom. Stan je bio prazan, znao sam to. Od kad se uselila nije promenila ustaljene navike: trčanje, jutarnje vežbe, posao od kuće, odlazak na kafu sa verenikom, kupovina i šetnja, povratak kući. Samo su ponekad izlazili uveče u grad i tada bi se obično vratili kasno.
Prošao sam, za svaki slučaj, kroz stan i kad sam se uverio da je prazan, skinuo sam masku i obrisao lice natopljeno znojem. Izvukao sam se iz preteškog vatrogasnog odela i prišao sefu iznad radnog stola. Ukucao sam šifru koju mi je šef dao – ne znam kako je do nje došao i nisam želeo da znam – i kada sam ga otvorio, izvadio sam malu plavu kovertu i na njeno mesto stavio drugu, istovetnu. Zatvorio sam sef i obrisao ga, iako sam sve vreme imao rukavice na rukama. Sagnuo sam se da uzmem odelo i gas masku, kad sam čuo ulazna vrata kako se otvaraju.
Pretrnuo sam i mahinalno izvadio nož iz pojasa. Laser je bio brzo i moćno oružje, ali ako ste ga ikad koristili onda znate koliko meso zna da smrdi kada se njime iseče. Zato sam uvek nosio lovački nož sa sobom, za nepredviđene situacije. Naslonio sam se leđima na hladan zid i sačekao da se začuju koraci u ulaznom hodniku. Skočio sam na pridošlicu zamahnuvši oštricom bez razmišljanja.
„Po svaku cenu“, rekli su mi kad su me regrutovali na mesto Čuvara. Ovaj će potez to i osigurati. Razrogačene oči izbuljiše se u mene od straha, pre nego što se mlitavo, beživotno telo opustilo u mom zagrljaju. Bio sam obliven krvlju, ali nisam mario. Položio sam muškarčevo telo na pod nedaleko od ulaznih vrata, obrisao nož o pantalone i uvukao se u vatrogasno odelo, vodeći računa da ne ugazim u sve veću lokvu krvi.
Navukao sam masku na lice i zatvorio vrata od stana ne okrenuvši se. Gladio sam ivice plave koverte koju sam mahinalno ugurao u džep, kad su se vrata od lifta otvorila. Stajao sam kao ukopan. Još se nisam povratio od neočekivanog susreta u stanu – nikako nisam mogao da shvatim kako to da se tunjavi verenik vratio (i to sam) ranije kući - kad sam ugledao Petnaesticu kako stoji u liftu, lepša nego ikad. Oblio me je hladan znoj. Nisam znao šta da radim. Zurili smo nekoliko trenutaka jedno u drugo kad sam, prestavši da dišem, doneo odluku i zakoračio u lift. Vrata su se bešumno zatvorila za mnom.
Ulazni hodnik bio je prazan. Imao sam neverovatnu sreću. Pa opet, obazrivo sam se uputio ka izlazu. Neko je još uvek mogao da izađe iz stana i zapazi telo u liftu pre nego što se teška metalna vrata zaklope. I upravo se to i dogodilo. Sirena se oglasila u trenutku kad sam čvrsto stežući metalnu kvaku povukao ulazna vrata ka sebi. Da se samo sekund ranije oglasila, beg bi mi bio onemogućen.
Prišao sam užurbanim koracima vatrogasnim kolima koja sam ostavio parkirana ispred zgrade, otvorio vrata i svalio se na sedište. Tresao sam se kao lud. Ruke su mi drhtale dok sam pokušavao da okrenem ključ i upalim motor. Bacio sam poslednji pogled na zgradu i video gužvu koja je nastala oko lifta i u hodniku. Niko, međutim, nije izašao napolje. Znači, brava je zablokirana. Neko se ipak setio da ponovo uključi VJ. To im neće puno pomoći, pomislio sam, pritisnuo papučicu za gas i odjurio niz ulicu.
Nekoliko meseci prošlo je od tad. Šta se nalazilo u onoj koverti – nikad nisam saznao - nisam želeo da znam. Šef se postarao da budem nagrađen za dobro obavljen posao i ubrzo sam bio unapređen. Više nisam bio puki Čuvar. Sada sam bio deo Obezbeđenja. Štitio sam najveće face u gradu i posla sam imao preko glave. Pa opet, svaki sam slobodan trenutak koristio da je obiđem. Nije ni sada, kao ni onda, bila svesna moje blizine. I dalje sam bio nevidljiv. Voleo sam da je posmatram, posećujem, motrim, jer od svih ljudi za koje sam bio odgovoran, Petnaesticu sam ipak najviše voleo da čuvam.

http://belegbg.wordpress.com/tamara-lujak-2/, 4.11.12.

No comments:

Post a Comment