Laž za istinu
Neobičnu je pasiju imao Suvobor:
sakupljao je, širom sveta, najrazličitije laži. Velike i male, obesne i
skromne, preterane i neverovatne, držao ih je po policama i ćoškovima skromnog
doma, gde god bi stigao i mogao da ih smesti. Neke su se jogunile želeći da
lutaju svetom – njih bi sa najvećom pažnjom zaključavao u škrinju. One malo
mirnije držao je u kredencu, a one najbezazlenije svuda po kući.
Doču jednom princ Sokol za neobičnog starca i odluči da ga poseti. Jedna velika laž ležala mu je
na srcu i želeo je da je se oslobodi. Zatražio je od oca blagoslov i krenuo na
put. Odsedao je u najzabačenijim krčmama i pio vino sa najsumnjivijim
podanicima kraljevstva, pa opet srećno dopade mesta u kojem je starac živeo.
Njegova skromna koliba beše podignuta na kraju sela, na samoj ivici šume.
Kad je žedan i umoran zakucao
na starčeva vrata, Suvobor mu otvori kao da je ceo dan samo njega čekao.
Pokloni mu se, iako je mladić nosio prostu odeću, pomeri se u stranu i propusti
princa u svoj skromni dom.
„Izvinjavam se na neredu“,
progovori starac hripavim glasom, „ali laži nikad ne miruju.“ Sokol se osmehnu i pogledom potraži zgodno mesto da
sedne. Starac očisti škrinju od prašine, ponudi ga jednostavnim pokretom ruke i
ode da pripremi posluženje.
Dok se čarobnjak zanimao večerom mladića su sa svih
strana saletale najrazličitije laži, neke slabijeg neke jačeg intenziteta, pa
mu je sve bubnjilo u glavi. Pokušao je da ih se otrese odmahnuvši par puta
snažno glavom ali mu se, onako slabom i iznemoglom od puta, zavrte tlo pod
nogama. Suvobor mu u tom trenutku pruži topli napitak i svi glasovi u trenu
utihnuše. Mladić zahvalno otpi dobar gutljaj i duboko uzdahnu. Taman kad je
hteo da ispriča svoju laž, starac ga prekide posluživši ga skromnom, ali
ukusnom večerom.
„Ni laž pre večere“, prozbori
i osmehnu se. Kad se dobro založio Sokol se nasloni na drveni zid kolibe i
ubrzo utonu u san. Starac ga je
dugo proučavao, a potom raspremio sto i legao i sam u postelju i zaspao.
Sutradan je saslušao mladićevu priču tek pošto ga je poslužio obilnim doručkom.
Tad princ najzad započe svoju priču:
„Rođen sam u raskoši kakva se samo poželeti može,
kao treći i najmlađi sin našeg uvaženog i mnogopoštovanog kralja, odgajan na
medu, mleku i mekoj svili i naučen dvorskoj etikeciji. Kroz život su me
podučavali filozofi, neimari, slikari, trgovci i ko sve još ne. Naučen sam
vojnim veštinama i taktici, diplomatiji i drevnim jezicima, ali sam podjednako
vičan spravljanju napitaka i vidanju rana.“
Čarobnjak ga je slušao sa punom pažnjom ne
prekidajući ga, dajući mu tako onoliko prostora koliko mu je bilo potrebno da
iznese priču do kraja. Proučavao je svaki njegov pokret, svaki izraz na licu,
jer je od toga zavisilo da li će mu za izrečenu laž podariti celokupnu istinu
ili samo jedan njen deo. Činilo se da mladić pripoveda iz srca, pa je Suvobor
bio umiren, te nastavi pažljivo da ga sluša.
„Prijatelja sam imao u izobilju, kao i svega
ostalog, te mi prve godine života protekoše kako se samo poželeti može. Uživao
sam u jelu, piću i lovu i, zašto to da krijem, ženama. Tako je to potrajalo sve
dok otac nije zanemoćao i odlučio da je vreme da jednom od nas trojice ostavi
kraljevstvo. Ja sam smatrao da to pravo pripada najstarijem od nas i da ćemo
moj srednji brat i ja dobiti deo nasledstva. Kako sam se samo prevario!
Otac je stupio sa prestola i povukao se iz javnog
života, a najstariji brat preuzeo je na sebe vladavinu nad zemljom. Čim je
dobio vlast u ruke, proterao nas je iz zemlje, lišivši nas nasledstva. Pobegao
sam k ocu gde sam tražio i dobio blagoslov za ovo putovanje, a šta se dogodilo
sa srednjim bratom, koji je na put pošao bez blagoslova, to ne bih znao da vam
kažem“, završi mladić svoju priču.
Starac je sedeo neko vreme u čudu i razmišljao. Sve
što mu je Sokol ispričao bila je prava istina. Nije mogao da dokuči gde leži
laž.
„Ceo moj život jedna je velika laž“, prozbori
mladić, ne znajući da time daje odgovor na nepostavljeno pitanje. „Učen sam
časnom i poštenom životu. Svi sa kojima sam dolazio u dodir, računajući tu i
žene sa kojima sam bio, dobro su prošli u životu. Ništa što sam u životu uradio
nije bilo propraćeno skandalom, nikog nisam povredio ili izneverio. Moje i
očevo ime ostalo je neukaljano. Ali da doživim da se moj rođeni brat, čovek
koji je odrastao na istom mleku, onaj kojeg je ista ruka hranila i podizala,
okrene protiv mene – to nikako ne razumem. Zato sam došao, o Časni, da me
podučiš istini, da mi kažeš i ukažeš na put kojim treba da hodim kako bih
izbegao laž u kojoj sam do sad živeo.“
„Tvoj slučaj nije jednostavan“, odgovori starac
nakon duže pauze. „Daj mi nedelju dana da razmislim o svemu.“ Tako je razgovor
završen i više se na njega nisu vraćali. Za tih nedelju dana Sokol je pomagao
starcu u polju i bašti, donosio mu vodu sa obližnjeg bunara, cepao drva za
ogrev - jer noći su bile hladne - spravljao ukusna jela. Pre isteka nedelje
dana, Suvobor pomisli kako bi bilo grehota izgubiti tako dobro momče, pa
zatraži još nedelju dana, a po isteku druge nedelje zatraži još jednu i tako
zadrža mladića sve do jeseni.
Kad su nastupili hladniji dani čarobnjak odluči da
je vreme da princu da dugo očekivani odgovor. Nije bilo više ni jednog razloga
zbog kojeg bi ga kod sebe zadržavao. Imao je i hrane i drva za ogrev za celu
zimu, kolibu mu je opravio da se sva sijala i postala najlepša u selu, te
Suvobor najzad postavi mladića pred sebe i poče da mu priča sve po istini.
„Istina je najmoćnije i
najokrutnije oružje koje postoji. Ni oštrica najoštrijeg mača nije joj ravna.
Stoga su teški i opasni putevi onih koji tragaju za istinom. Moj posao nije
lak. Svi me smatraju čuvarem laži, jer gde god da se okrenem laž se nalazi oko
mene: na polici, u kredencu, škrinji, pa opet, ti si život svoj proveo u većoj
laži nego ja koji sam njome okružen.
Ja sam čuvar istine. Time što
nudim istinu krotim i vezujem laž, sprečavam je da se širi, isterujem istinu na
videlo. Od nekog laž kupujem, od nekog je naručujem, mnogi mi je donose sami,
poput tebe. Ti si borac za pravdu i istinu, zato sam te zavoleo i zato želim,
pre nego što ti dam konačan odgovor, da ti ponudim da ostaneš da živiš kod
mene. Vredan si i okretan momak, svog imanja nemaš ali ga možeš steći vrednim
radom, a ja sam voljan da te svemu naučim.
Treba da znaš da je svako od
nas poput plodne, odnosno neplodne njive i da svako od nas može, kao što se i
dešava, da u istim uslovima raste pa opet ispadne sasvim drugačiji. Tvoj je
najstariji brat jedna takva neplodna njiva na koju šta god da je palo ništa
nije moglo da izraste, jer nije imalo iz čega, dok ste ti i tvoj srednji brat
drugačijeg kova. A zašto je to tako – zašto od jednog cveta drugi cvet raste –
za to bi mi bio potreban ceo životni vek da ti objasnim.
Ako želiš odgovor i na to
pitanje možeš, kako rekoh, da ostaneš kod mene, naučiću te svemu što znam. Pre
nego što doneseš konačnu odluku treba da znaš još i ovo: svako nosi istinu u
sebi. Da li će je koristiti ili zamaskirati, zaboraviti je ili se praviti da ne
postoji, to opet zavisi od svakog od nas. Neko se istine boji, neko je se
grozi, nekog užasava, dok je neko naprosto mrzi. Isto je i sa obrazovanjem i
talentom – iskoristićeš ga samo ako na njemu budeš poradio i u onoj meri u
kojoj budeš radio.
Iz tog je razloga tvoj
najstariji brat prigrabio sebi očevo imanje. Iz istog je razloga, nešto blažeg
doduše, tvoj srednji brat otišao od oca ne tražeći blagoslov. Time je,
prećutno, pristao na laž i prevaru. Jedino si ti, moj Sokole, ispravno postupio
odlučivši da se boriš. A sada ću ti
reći i ono što od mene nisi tražio.
Ostaneš li kod mene, predlažem ti da odeš po oca,
da prodate imanje na koje se povukao i od dobijenog novca kupite komad zemlje
na kojem se nalazi šuma iza nas. Učiniš li tako i naučiš li se svemu onome što
znam, postaćeš mudar i narod će te slediti, te ćeš kroz nekoliko godina
zavladati zemljom i steći veća prava i bogatstvo nego što će tvoj najstariji
brat ikada imati, jer narod će te voleti. Odlučiš li da odeš stopama srednjeg
brata večito ćeš ostati nedorečen, večito ispunjen osećanjem nepravde i
nezadovoljstva, a samim tim nećeš ni sebi ni bilo kome drugom doneti dobra.“
Završivši sa izlaganjem Suvobor umorno klonu u
stolici. Mladić ustade nakon nekog vremena i skuva mu čaj da se okrepi. Nije
dugo razmišljao o čarobnjakovom predlogu, jer je odluku već davno sebe doneo. I
njemu se dopao neobični starac, zavoleo ga je kao oca i bio spreman kod njega
da se nastani.
Tako je otišao po oca, prodao imanje na kojem je
živeo, a od dobijenog novca kupio šumu na čijoj se ivici uzdizala starčeva
koliba. Suvobor je sa svoje strane održao obećanje i naučio Sokola kako da
vlada lažima, kako da ih kroti i njima upravlja, kako da ih prepozna i prećuti.
Tako je vremenom mladić izrastao u poštenog i učenog čoveka, najmudrijeg i
najpravednijeg u kraljevstvu, te je naposletku zavladao zemljom i vladao njome
na sreću i zadovoljstvo naroda koji ga je izabrao, baš onako kako je starac i
prorekao da će biti.
Bosanska vila, dvobroj 57-58, str. 38, Sarajevo, jan-jun
2013.
Zabrana
„Kršenje zabrane kažnjivo je zakonom!“, dreknu policajac. Žena se skupi i onako mala dođe još
nekako manja. Uvuče ramena, obori glavu, i pusti ruke da joj padnu pored tela.
Počela je da jeca i da se trese od straha.
„Ali, šta sam zgrešila, šta sam
zgrešila“, grcala je.
Prolaznici koji su se zatekli tog
trenutka na pijaci, okretali su glave u strahu, bojeći se da pogledaju u pravcu
tezge pored koje je stajao policajac. Organ reda nije smeo da se uznemirava u
poslu. Nije smelo da mu se protivi, još manje odgovara. Stoga su se svi
sklanjali i jadnoj ženi nije imao ko da pritekne u pomoć.
„Koliko dugo radite ovde?“, upita policajac gromkim glasom.
„Stigla sam jutros, vozom“, zagrca žena.
„Vi se to meni rugate?!“, dreknu grmalj. „Od koje godine
pitam!“
„Od 2051. Ove će godine biti dvadeset godina kako dolazim…“,
šmrcnu starica.
„I od 2051. godine vi prodajete ovo đubre?!“
„Kako to mislite đubre?“, ženica, zabezeknuvši se, raširi oči
u čudu i podiže glavu kako bi bolje osmotrila policajčevo lice.
„Sami uzgajate hranu, zar ne?“, upita policajac sav zelen u
licu.
„Naravno“, odgovori žena ponosno. „Već treću generaciju“,
istog trena shvati da je rekla i više nego što je trebalo.
„A ne znate da je zabranjeno uzgajati organsku hranu?!“,
dreknu policajac, uhvati je za uvo i povuče za sobom. Starica jeknu, izvi se
bolno i posrćući krete u pravcu naoružanog vozila koje ih je čekalo na izlazu
sa pijace.
http://www.scribd.com/doc/101728274/Šipak17,
Šipak br. 17, str. 16, 1.8.12.
Čuvar
Volim posao čuvara. Jedan je od retkih, ako ne i jedini posao
kojim sam se bavio, a bavio sam se mnogim poslovima, koji me je ispunjavao. Šef
tvrdi kako sam jedan od najboljih radnika koje je imao. Osmehnem se svaki put
kad to kaže, možda čak i pocrvenim, ali se ipak ne slažem sa njim. Možda jesam dobar,
ali ne i najbolji.
Betonska zgrada na vrhu ulice završena je prošle zime. Odmah su mi se dopali stanari, iako se
nisu svi uselili po tehničkom prijemu. Nekako sam osećao da će kolektiv biti
složan. Petnaest porodica činilo je Skupštinu stanara (svi su želeli da budu
uključeni), skladnu malu zajednicu koja je odmah po useljenju pristupila
uređenju zgrade.
Mladi bračni par sa šestog sprata
posadio je drveće oko zgrade, starica sa drugog vodila je računa o cveću u
hodniku, dok su prve zime sneg raščišćavali postariji gospodin iz sedmice i sin
udovice iz stana broj četrnaest. Iako sam svima znao ime i prezime, bračni
status i zanimanje, ipak sam o stanarima zgrade razmišljao kao o brojevima:
čičica je iz keca, ona mala je sa trećeg, bakuta sa petog. Profesionalna
deformacija. Nema vezivanja. Uljudnost, pristojnost, da, ali ništa više od
toga.
Pa ipak sam se vezao i to onog trenutka
kad sam je ugledao na stepenicama ispred ulaznih vrata zgrade, jednog
prohladnog, maglovitog jutra. Nosila je teške kese koje nikom drugom nije
davala u ruke. Ponos ili dragocenosti? Odlučio sam se za ponos. Bila je skromno
odevena, u iscepanim farmerkama i crnim starkama. Odmah sam uklavirio njen
ležeran stil. Dopala mi se na prvi pogled.
Bila je verena za nekog nespretnjakovića
– zajedno su opremali stan, kupovali stvari, šetali u sumrak. Ne mogu da kažem
da sam bio ljubomoran. U prvom redu sam smatrao da je mogla da prođe mnogo
bolje, ali nikad sebe nisam zamišljao na njegovom mestu. Bio sam i te kako
svestan činjenice da za Petnaesticu ne postojim. Prošla bi pored mene na ulici
a da nije imala ni najmanju predstavu ko sam. To me, međutim, nije povređivalo.
Nisam se ni trudio da stupimo u neki ozbiljniji kontakt, šef bi mi otkinuo
glavu zbog toga. Zato sam se držao po strani.
Kad je, uprkos dvadesetčetvoročasovnoj
zaštiti, interfonu i kameri na ulaznim vratima, u zgradu ipak bilo provaljeno,
dignuta je opšta uzbuna. Obijeno je nekoliko stanova u toku jednog prepodneva,
ali nije odnešeno mnogo stvari: nešto novca i sitnog nakita, jedan palmtop,
OLED TV i to je čini mi se bilo sve. Prvo što sam pomislio kad sam saznao, bilo
je izgubiću posao, ali srećom,
provala se nije desila u mojoj smeni. To me nije, naravno, lišilo potpune
odgovornosti.
Stanari zgrade su se brzo organizovali i
nabavili Veštačku jedinicu, najsavremeniji sistem koji se koristio za
obezbeđenje muzeja, trezora i vladinih zgrada, a koji su, pored veštačke
inteligencije, činile spoljašnje kamere, detektori pokreta i nagle promene
temperature, laseri... Oladio sam se kad sam video kamion i ekipu ljudi koja je
došla da ga ugradi. Celo su jutro izvlačili grdosiju iz vozila i smeštali je u
podrumske prostorije.
Niko ne ugrađuje takav sistem obezbeđenja - neprobojan,
nepremostiv - nakon samo jedne provale! U zgradi je definitivno neka zverka,
pomislio sam, ali ko? Predsednik kućnog saveta sa četvrtog? Bračni par sa
drugog? Onaj smotani samac iz prizemlja? Nisam mogao da znam. Moj je posao
definitivno dignut na viši nivo. Morao sam da budem daleko obazriviji, daleko
oprezniji. Kako smo duboko zagazili u drugu zimu, nije više bilo sanjarenja o
Petnaestici.
Onog dana kada se oglasio alarm skočio sam kao oparen sa
stolice u kojoj sam zadremao na tren. Očekivao sam ga danima već, ali me je
opet iznenadio. Uzeo sam opasač, pričvrstio RL-494 laser najnovije generacije,
obukao zaštitni prsluk i odelo, stavio masku na lice i uskočio u vatrogasno
vozilo. Upalio sam rotaciona svetla i sirenu i nakon kraće vožnje zakočio, uz
zaglušujuću škripu kočnica, ispred zgrade sa VJ obezbeđenjem i zatražio od
čuvara da isključi sistem zaštite i pusti me unutra.
Čuvar me je zbunjeno posmatrao. Iako mu
je VJ do sada sigurno već nekoliko puta saopštio da je izbio požar u zgradi i
da sva napajanja moraju da se isključe, ipak nije mogao da veruje kako sam tako
brzo stigao, uprkos činjenici da se Vatrogasni dom nalazio tri ulice dalje.
Odmahnuo je glavom, ukucao šifru isključivši VJ i pustio me u zgradu. Izvadio
sam lasersku pucu i prislonio mu je na grudi. Razrogačio je oči u neverici.
Glavom sam mu pokazao u pravcu lifta. Nemo se trznuo dajući mi do znanja da je
razumeo. Počeo je da se trese i znoji od straha. Disao sam sve teže pod maskom,
ali nisam smeo da je skinem. Nije smeo da mi vidi lice.
Kada smo se popeli na sedmi sprat,
udario sam čuvara u potiljak, onesvestivši ga. Odvukao
sam ga sprat niže i prislonio na zid, a potom se stepenicama uputio ka stanu
broj petnaest. Bravu sam obio u rekordnom roku. Džaba im bila sva tehnika,
pomislio sam i obazrivo ušao u stan. Osmotrio sam hodnik, stavio cilindar u džep
od pantalona i zatvorio vrata za sobom. Stan je bio prazan, znao sam to. Od kad
se uselila nije promenila ustaljene navike: trčanje, jutarnje vežbe, posao od
kuće, odlazak na kafu sa verenikom, kupovina i šetnja, povratak kući. Samo su
ponekad izlazili uveče u grad i tada bi se obično vratili kasno.
Prošao sam, za svaki slučaj, kroz stan i kad sam se uverio da
je prazan, skinuo sam masku i obrisao lice natopljeno znojem. Izvukao sam se iz
preteškog vatrogasnog odela i prišao sefu iznad radnog stola. Ukucao sam šifru
koju mi je šef dao – ne znam kako je do nje došao i nisam želeo da znam – i
kada sam ga otvorio, izvadio sam malu plavu kovertu i na njeno mesto stavio
drugu, istovetnu. Zatvorio sam sef i obrisao ga, iako sam sve vreme imao
rukavice na rukama. Sagnuo sam se da uzmem odelo i gas masku, kad sam čuo
ulazna vrata kako se otvaraju.
Pretrnuo sam i mahinalno izvadio nož iz pojasa. Laser je bio
brzo i moćno oružje, ali ako ste ga ikad koristili onda znate koliko meso zna
da smrdi kada se njime iseče. Zato sam uvek nosio lovački nož sa sobom, za
nepredviđene situacije. Naslonio sam se leđima na hladan zid i sačekao da se
začuju koraci u ulaznom hodniku. Skočio sam na pridošlicu zamahnuvši oštricom
bez razmišljanja.
„Po svaku cenu“, rekli su mi kad su me regrutovali na mesto Čuvara. Ovaj će potez to i osigurati.
Razrogačene oči izbuljiše se u mene od straha, pre nego što se mlitavo,
beživotno telo opustilo u mom zagrljaju. Bio sam obliven krvlju, ali nisam
mario. Položio sam muškarčevo telo na pod nedaleko od ulaznih vrata, obrisao
nož o pantalone i uvukao se u vatrogasno odelo, vodeći računa da ne ugazim u
sve veću lokvu krvi.
Navukao sam masku na lice i zatvorio vrata od stana ne
okrenuvši se. Gladio sam ivice plave koverte koju sam mahinalno ugurao u džep,
kad su se vrata od lifta otvorila. Stajao sam kao ukopan. Još se nisam povratio
od neočekivanog susreta u stanu – nikako nisam mogao da shvatim kako to da se
tunjavi verenik vratio (i to sam) ranije kući - kad sam ugledao Petnaesticu
kako stoji u liftu, lepša nego ikad. Oblio me je hladan znoj. Nisam znao šta da radim. Zurili
smo nekoliko trenutaka jedno u drugo kad sam, prestavši da dišem, doneo odluku
i zakoračio u lift. Vrata su se bešumno zatvorila za mnom.
Ulazni hodnik bio je prazan. Imao sam neverovatnu sreću. Pa opet, obazrivo sam se uputio
ka izlazu. Neko je još uvek mogao da izađe iz stana i zapazi telo u liftu pre
nego što se teška metalna vrata zaklope. I upravo se to i dogodilo. Sirena se
oglasila u trenutku kad sam čvrsto stežući metalnu kvaku povukao ulazna vrata
ka sebi. Da se samo sekund ranije oglasila, beg bi mi bio onemogućen.
Prišao sam užurbanim koracima vatrogasnim kolima koja sam
ostavio parkirana ispred zgrade, otvorio vrata i svalio se na sedište. Tresao
sam se kao lud. Ruke su mi drhtale dok sam pokušavao da okrenem ključ i upalim
motor. Bacio sam poslednji pogled na zgradu i video gužvu koja je nastala oko
lifta i u hodniku. Niko, međutim, nije izašao napolje. Znači, brava je
zablokirana. Neko se ipak setio da ponovo uključi VJ. To im neće puno pomoći,
pomislio sam, pritisnuo papučicu za gas i odjurio niz ulicu.
Nekoliko meseci prošlo je od tad. Šta se nalazilo u onoj
koverti – nikad nisam saznao - nisam želeo da znam. Šef se postarao da budem
nagrađen za dobro obavljen posao i ubrzo sam bio unapređen. Više nisam bio puki
Čuvar. Sada sam bio deo Obezbeđenja. Štitio sam najveće face u gradu i posla
sam imao preko glave. Pa opet, svaki sam slobodan trenutak koristio da je
obiđem. Nije ni sada, kao ni onda, bila svesna moje blizine. I dalje sam bio
nevidljiv. Voleo sam da je posmatram, posećujem, motrim, jer od svih ljudi za
koje sam bio odgovoran, Petnaesticu sam ipak najviše voleo da čuvam.
http://belegbg.wordpress.com/tamara-lujak-2/,
4.11.12.
No comments:
Post a Comment