Priče sa radionice: Nataša Stanić

 SUNČANI SAT

Zovem se Milutin.

Na ovoj planeti sam osam stotina trideset devet godina.

Došao sam da pratim razvoj ljudske misli i pismenosti kroz vjekove.

Počeo sam istraživanje kao poslušnik u manastiru

Studenica.

Upeklo podne. Staza od belih oblutaka granala se dvorištem manastira. Krivudala je između nevelikih stabala, niskog grmlja i precvetalog cveća.  

Oniži čovek u tankom tamnoplavom džemperu stajao je na istočnom ulazu u zdanje. Levo od polukružnih svodova, nad masivnim drvenim vratima stajala je stara mermerna ploča, okrnjena u donjem desnom uglu. Vrijeme kruni kamen lakše nego dušu čovjekovu, prisećao se Milutin reči Učitelja, zureći u ploču. Gotovo da je osetio bestežinski dodir Učiteljeve ruke na ramenu.

Učinio je jedva primetan naklon u pravcu ploče, pazeći da ga neko od mnogobrojnih gostiju ne ugleda, a zatim koraknuo unazad. Svetlosmeđi pramen kose pao mu je preko čela. Izmicao se, pognut, sve do desnog kraka staze koja je vodila u donje dvorište. Prvi put sam ovdje kao gost, proletelo mu je kroz glavu.

Hitro se uputio nizbrdo. Ubrzo se našao pred monolitom koji mu je dopirao do pojasa. „Stjepo Gavriću, alal’ ti ruka”, prozborio je sebi u bradu. Potamnelim dlanovima lagano je prelazio po snežnobeloj površini tek postavljenoj na monolit.  Odozgo nadole, pa sleva udesno. Tanki prsti vešto su proveravali dubinu svežih lepezastih useka. Na mestu gde se susticalo trinaest useka okomito na površinu stajao je metalni štap. Bio je nešto duži od pedlja. Senka štapa dodirivala je polukružnu liniju pri dnu neokrnjene ploče.

Kao mlad asistent geografije, Milutin je bio uznemiren pred izlaganje. Nije ni primetio koliko se brzo oko njega okupljaju slušaoci. Nije voleo publiku. Pokušavao je da suzbije misli koje su navirale... Svijet se danas previše zanosi samo jednim aspektom ljudskog duha, naukom. Manastire proučavaju kao da pripadaju istoriji, dalekoj prošlosti, a ne sadašnjosti. Niko i ne sluti da su to ostrva bezvrijemenog prostora, djelići nedeljive cijeline... Nebeska prostranstva neprohodna su za zvuk, ali ne i za glas sveprožimajućeg duha...

Zavideo je igumanu koji se pred dolazak najpoznatijih svetskih vizantologa  povukao u isposničku ćeliju visoko u brdima. I prethodne večeri mu je zavideo. To veče, pred prvo izlaganje na akademskom skupu, u Savinoj trpezariji, za masivnim mermernim stolovima tiskalo se previše ljudi, a razabiralo bar pet jezika. Pušio se pasulj sa dimljenim šaranom, pilo se vino iz manastirskih podruma, a žamor nije jenjavao satima. Kako su brzo nestali smjernost i tihovanje ljudsko, čudio se obuhvatajući jednim pogledom vizantološku elitu. Kako samo mnogo pričate, a tako malo kažete, govorio je pogledom trojici profesora koji su do duboko u noć raspravljali o tome koja će nauka, neposredno posle čovekovih prvih koraka na Mesecu, preuzeti vodeću ulogu u borbi za prevlast na planeti – kosmonautika, geografija ili istorija.

Tokom čitave noći vodio je bitku sa četrdesetak neposlušnih metalnih tipki koje su se, kao u inat, zaglavljivale, dok je pokušavao da otkuca poslednje stranice naučnog rada. Kreda i tabla bile su daleko poslušnije, ali kilometrima daleko. Kada je svanulo, poželeo je da izbriše svoje ime sa konferencijskog programa. Pomoćnik igumana, međutim, najavio je s vidnim nestrpljenjem prvo predavanje o bacaču senki: „Najstariji južnoslovenski sunčanik i njegova replika.”

Žene su bile odenute u tkanine najrazličitijih boja i krojeva, a muškarci su preko snežno belih košulja nosili sive, smeđe i crne odore. Opkoljen zidinama, nije imao kud. Sklonio je kosu sa čela i počeo: „Ovo je kratak prilog poznavanju časomjerja srpskog srednjovjekovlja. Originalni časovnik na istočnom ulazu Bogorodičine crkve predstavlja najstariji južnoslovenski sunčani časovnik. Imao je više simboličnu ulogu nego što je služio za vremensku orijentaciju u građanskom smislu. Sunčanici ovog tipa bili su tipični za evropski srednji vijek. Nisu bili egzaktno konstruisani, po pravilima gnomonike. Časovna skala diktirala je časovni sistem. Na ovoj replici svaki podiok obeležen je simbolom. Ako gledamo lepezastu strukturu s lijeva, s je na šestom podioku... Moglo bi se reći da je ovo klesao dešnjak, dunđer, kako su u to vrijeme oslovljavali početnike. Pošto su usjeci pravljeni samo sa jedne, umjesto sa dvije strane, mala je vjerovatnoća da je to bio majstor koji je ukrašavao ulaz u zdanje. Klesano je direktno na zidu, a to je, vidite, oko četiri metra od zemlje. Čini se da je sve izvedeno u velikoj žurbi. Sa klimavih lestvi, dodao bih...”

U publici se začuo smeh.

„Zanimljivo vidženje... Kao da je uživo bio tamo...”, izustila je starija gospođa. Nije joj se mogao razabrati lik pod velikim obodom žutog šešira.

„Zanimljiv izlagač, rekla bih”, dodala je, zagonetno se osmehnuvši, devojka gustih crvenih lokni. Štrčale su joj oko glave ne dotičući vrat. Nosila je tamne naočare i belu košulju dugačkih rukava. Pod pazuhom je stiskala veliku crnu torbu prepunu papira.

Kako razdragani i bezbrižni mogu biti ljudi koji ne osjećaju miris baruta koji će uskoro planuti, ne slute glad, ne vide zaslijepljenost vođama! Milutin je osećao gorčinu i težinu misli u grlu. Čak ni osmeh crvenokose, izazovan a ipak pouzdan i blag, nije uspeo da mu zasladi dan.

Žamor se naglo utišao. Na prelazu između podeoka Η i θ, senka je neprimetno zadrhtala.

„Milutine! Dodaj to manje dleto!“ Zagrmeo je krupniji sredovečni čovek u prašnjavom radnom odelu. Imao je gustu crnu kosu. Posred čela imao je ožiljak nalik zrnu žita.

„Evo, evo... Taman sam uvježbao ruku...“, konstruktor satova pokušavao je da dobije u vremenu. Bela majica kratkih rukava pripijala mu se uz telo. Pramenovi tamnosmeđe kose prošarani ponekom sedom vlasi spuštali su mu se neposlušno oko čela dotičući ušne školjke.

„Čađavac je ovo, brate. Nema tog majstora koji bi mu odoleo! Jablanički gabro nije mu ni prići!“, snizio je ton i značajno pogledao Milutina: „Kod belog je lakše – praviš useke ukoso, sa jedne, pa sa druge strane, do iste dubine. Nikako da budu previše strmi, ali ni previše blagi. Kao da praviš udubljenje za vrh strele.“

Veliki učitelji najbolje podučavaju ćuteći, a to sa kamenorescem nadgrobnih spomenika nikako nije slučaj, prebacivao je sebi Milutin. Ovog puta posao je morao da završi za tri dana, tako da nije mogao da bira izvođača radova. Nije voleo da radi u žurbi. Prisećao se Učiteljevih obrva kako se, nalik malenoj brazdi spremnoj da primi sveto seme, blago podižu i na sredini blistavog čela začinju talas misli.

Jedna naspram druge, dve muške prilike bile su nagnute nad povećim komadom crnog švedskog granita finog zrna. Prethodnog dana, po najvećem suncu, imali su mnogo posla oko granitne ploče. Milutin je belom pisaljkom sa dijamantskim vrhom naneo prave i krive linije i brojeve, a iskusni kamenorezac slova i lik svetitelja.  Najteži deo posla tek je sledio. Udarcima čekića o zadnji kraj zupčastog dleta trebalo je skidati granitne slojeve prema nanetom crtežu. Pod debljim dletom ostajala je sivkastobela podloga, neznatno udubljena u odnosu na neobrađene površine. Tanje dleto, širine nokta, služilo je za preciznije poteze.

Milutin je pružio majstoru alatku. Na desnoj šaci, duž bočne ivice dlana, od zgloba ka malom prstu, primetio je žulj. Sakrivši ruku od majstorovog pogleda, posmatrao ga je kako vešto radi.

Znoj sa majstorovog čela padao je pravo na obraz mirotočivog lika koji se pomaljao polako ispod dleta...

Nekoliko časova kasnije, krupno telo se uspravilo, a kamenoreščev ožiljak skupio se u jedva primetnu liniju. Crne živahne oči zagledale su se u Milutinove, svetloplave, mirne. „Leba mi, isti si On, samo da pustiš bradu.“

Sunčani sat od crnog granita postavljen je na pročelje manastirskog konaka. Iznad samog prozora, levo od ulaznih vrata, sa oreola oko glave sveca niz ploču zrakasto su se spuštale crne ispupčene linije. Na vrhu štapa nalazio se maleni krst. Tokom svakog sunčanog dana senka sa krstom na vrhu šetala je između brojeva. Putujući od broja jedan do broja tri, presecala je bore na čelu prosvetitelja. „Priđite deco, poslušajte mene“. Kao da vijekovima niko nije čuo odjek Tvojih riječi, Učitelju, namršti se Milutinovo čelo. Pod naboranim čelom fijukale su misli... Ljudi su pokretne mete. Svi  bježe od svih i proganju sve oko sebe, sebe ponajviše. Prisetio se kako je u poslednjem gradu u kojem je boravio pre stradanja, na podlozi jablaničkog „gabra“ , iznad bacača senke bio uklesan čovek sa glavom u topovskoj cevi. Kao znak upozorenja zaraćenim stranama, stajala je poruka: „Uf, preživjeli smo još jedan dan“. Preživjeli smo tako čitavih nekoliko ratova... Kao da je pismo, to sveto slovo Božje, služilo jedino za beleženje ratova, bitaka i žrtava... Ljudi su se tek poslije rata  ponovo vraćali sećanju na početke pismenosti... Tako se na jednom bacaču senke gordo uzdigao i lik prvog reformatora našeg jezika i pisma, sa dugačkim gustim brkovima smiješno izvijenim pri krajevima.

Vrijeme nemilosrdno briše sve sa lica žene, osim iskre u očima, zapazio je Milutin ulazeći u prostranu prostoriju ispunjenu ikonama, predmetima iz praistorije i idolima vladajuće partije.

„Knjiga koju ste napisali, dragi profesore, izazvala je značajnu pažnju u arehološkim krugovima”, obratila se direktorka muzeja poznaniku iz mladosti. U znak dobrodošlice pružila je ruku uz blagi naklon. „Izvolite, sedite”, dodala je uz topao osmeh.

„Dugo se nismo vidjeli”, odgovorio je obazrivo Milutin. Srebrnkastosivi brkovi primetno su se mrdnuli čitavom dužinom.

„Gde ste se krili svih ovih decenija i ratova?”

„Na sigurnom.“

„Sećam se tog vašeg humora.“

„Bosanski.“

„Prvo predavanje na svetskoj konferenciji vizantologa u Studenici, ako se ne varam?“

„Ne varate se.“

„Sećam se i tog vašeg ranca. U njemu ste tada doneli repliku srednjevekovnog sunčanog sata?“

„Da. I sada imam jedan. Skoro isti.“

„Kako to mislite?“

„Lijepo, mislim kao što govorim.“ U tri poteza, razvezao je četiri kanapa na povećoj vojničkoj torbi iskrzalih kaiševa. Pažljivo je odmotao dva sloja kartona i izvadio snežnobelu gipsanu ploču: „Za Vas.“

Direktora je pocrvenela. Prebacila je nekoliko gustih crvenih lokni preko obraza i zahvalila se na poklonu. Snebivljivo se osmehnula.

„Koliko ste ih napravili?“ odlučila je da prekine nelagodnu tišinu.

„Nekoliko.“

„Nekoliko? Pratila sam crkvene, i druge izvore - jedan u Tronoši, drugi na Kikindskoj crkvi... Posebno mi se dopao onaj sa freskom na zgradi Akademije. Čula sam da ste ih konstruisali i u školskim dvorištima, bibliotekama, na zavodima... Poslednji je, ako se ne varam, na zgradi vašeg fakulteta.“

„Pa, to je tih nekoliko.“

Nasmejala se, ovog puta glasno i izazovno. „Volela bih da napravite jedan u ovom gradu. Zbog toga sam Vas pozvala.“

„Hm, kao da sam znao.“

„Kao da ste znali šta?“

„Da ćete tražiti od mene tako nešto. Na trgu?“

„Da, kod spomenika u parku. Da ljudi mogu da šetaju po njemu i razmišljaju o tome kako su maleni na podeocima vremena.“

„Evo nacrta. Na brzinu sam ga napravio, na putu do muzeja.“

Imam ja svoje puteve, mala, nasmejao se u sebi Milutin. Ljudi još dugo neće imati predstavu o tome koliko su ništavni na podiocima Velike poluose vrijemena... Osmeh mu je naglo izbledeo.

       

  

Na Svetoj Gori bilo je mirno. Mirisalo je na maslinjake. Posle nekoliko dana dugih šetnji po brdima, Milutin je prionuo na posao. Na malom kompjuteru, tanjem od ljudskog dlana, koji se otvarao kao knjiga, nacrti i proračuni smenjivali su se brže nego što je mogao da ih prati. Programi su bili magija u kojoj je uživao. Učitao je sa Interneta geografske koordinate mesta posmatranja. Sledio je nekoliko jednostavnih koraka, i za tili čas svi potrebni podaci bili su pred njim, na tamnom crnom ekranu. Doneo je četrnaest metalnih cifara i štap sa postoljem. Radio je bez ičije pomoći, ako se izuzmu merdevine i računar.

Na bočnom zidu konaka Milutin je postavio svoj poslednji tihi glasnik vremena. Bez mermera, likova svetaca, poruka, projekcionih linija. Kao da su ljudi istrošili i kamen, i vjeru, i riječi, i proračune, govorila je neka praznina iz njega. Mirno je posmatrao delo svojih ruku. Vekovima je nenametljivo prenosio svetu veštinu merenja vremena pomoću sunčeve senke.

Zažmurio je na levo oko pokušavajući da desno postavi u pravcu štapa. Vrh levog brka, potpuno belog, jedva primetno se podigao prateći gornju usnu. Boja štapa pretapala se od crvenkaste ka tamnoplavoj, u pravilnim vremenskim razmacima. Trenutak pre nego što će štap bljesnuti ljubičastim sjajem, oglasila su se zvona. Milutinova zenica širila se i skupljala u ritmu disanja, sve dok i ona nije postala potpuno ljubičasta.

Posle više od osam vekova, došlo je vreme za povratak Učitelju.

„Naš sveti manastir ovaj, kao što znate, bilo je pusto mesto, lovište zverova”,  govorio je Učitelj nadgledajući radove na crkvi koja se tog proleća uzdigla skoro četiri metra od zemlje. Bio je tek pristigao iz svetog Hilandara, ali je neumorno kružio poljanom, od jednog do drugog monaha, od vodonoše do zidara oprljenog podnevnim suncem. Vetar je raznosio latice procvetalih šljiva po tek nikloj travi.

Najbolji kamenorezac pleo je venac od kamene čipke nad istočnim vratima. Nikome nije bilo dopušteno da ga uznemirava dok radi. Pomoćnici su primicali postolja od drvenih oblica prislonivši ih tesno uz mlad zid, i odmicali ih po potrebi. Monasi su se molili pod otvorenim nebom. Kamen na kamen, molitva na molitvu. Podizali su svetinju.

Pored glavnog postolja, levo od istočnih vrata neimari su primakli još jedno. Dugo su ga proveravali i nameštali. Sa drugog kraja dvorišta postolju je prilazio Učitelj sa torbuljkom od jelenje kože. Pre nego što je zakoračio na prvu lestvu priklonio se monahu mirnih plavih očiju i nestašnih smeđih uvojaka. Pružajući mu torbuljak, nešto mu je rekao na uho. Hitro se zatim uzverao drvenim prečkama, do poslednjeg postavljenog kamena. Monah mu je iz torbe dodao dva predmeta. Učitelj je uzeo manji predmet u levu ruku, a veći i teži u desnu, i počeo da udara po kamenu.

Kao na glas zvona, u dvorištu su se okupili majstori, pomoćnici, poslušnici i monasi. Pod neveštim udarcima desne Učiteljeve ruke, kao pod drhtajima samo njemu znanih misli, počela su da se naziru udubljenja i oblici kao preslikani iz Zakonopravila o kojima se već nadaleko pričalo.

Sa poslednjim zrakom sunca nestala je i tanka senka štapa koji je Učitelj postavio na mesto gde su se susticali useci.

Monah Milutin ostao je još dugo zagledan u beskrajni ćilim zvezdanog neba, putokaz svetitelja Save. Tihe glasnike božijeg vremena, sunčane satove, prenosiće kao svetu knjigu prirode kroz vekove.