Ja nisam na planeti, ja sedim na stolici, u podrumu jednog renomiranog
prestoničkog kluba. Došao sam privučen vilinskim zovom s planine. Ovde pored
mene su dve dame koje na različitim jezicima pišu nešto što bi trebalo da bude
nalik ovoj priči, ali nije. Doputovao sam probijajući se kroz lavirint postera
iz podzemne železnice i kroz gomilu veselih ljudi koji su govorili na stranim
jezicima i delovali kao da su bili okupljeni nekim mnogo lepim povodom. Svo
vreme me je pratila jedna vila, koja je insistirala da uzmem olovku iz njene
ruke, ali sam ja to ipak odbio, mada je u toj olovci možda bio skriven
spisateljski dar, koji je još od 16. veka krenuo da kruži Dubrovnikom, kao i po
prostorima i među ljudima koji su na neki način povezani s tim gradom. No, već
sledećeg trenutka sam shvatio da sam u okruženju u kome je svako ko nema olovku
u ruci i ne piše ništa pomalo sumnjiv. Tako da sam i ja morao da se bacim na
pisanje kratke priče, uz neočekivanu pomoć Konstantina Aleksandroviča Feđina i
njegovog nimalo kratkog romana o jednom neobičnom letu.
Beograd, 3. april 2014.
Branislav Mišić
No comments:
Post a Comment