Hronika zločina
Izašao sam iz kuće da kupim novine. Zbog nekoliko metalnih pomagala u
kolenu vukao sam levu nogu. Ulicom Bejker odzvanjao je jednoličan topot konja,
najavljujući novi dan.
Želeo sam da obradujem Holmsa ranom jutarnjom posetom. Retko sam navraćao otkako sam se oženio. Prvi put sam poželeo da sa njim
podelim nešto sasvim lično, najličnije. Na putu do dobro poznatog ulaza
zamišljao sam snažan prijateljski zagrljaj i tapšanje po ramenu. Već nekoliko
meseci pripremam se da mu saopštim vest da gospođa Votson i ja očekujemo dete.
Zastao sam, otresao kišobran i ušao. Potražio sam stari glineni ćup za
kišobrane iza vrata, ali nije ga bilo. Dok sam pokušavao da se izborim sa vodom
koja je curela po naslovnoj strani novina, začuo sam poznatu melodiju. D –
dur je dopirao, bez sumnje, iz Holmsove sobe.
Vrata kućepaziteljke otvorila su se uz škripu i ugledao sam belu kapu od
lanenog platna sa gustim naborima.
„Čujete li vi ovo, gospođo Hadson?“ upitao sam je.
„Dobro jutro, gospodine Votsone“, dodala je prekorno me pogledavši.
„Poptuno ste mokri.“
Raspored bora na licu uokvirenom talasastim sedim pramenovima nije ni
slutio na osmeh, makar učtiv. Kad smo kod učtivosti, pretpostavljam da je
trebalo da razgovor počnem pozdravom, ali nisam to učinio. Pošla je bez reči
prema garderoberu, sa kišobranom u jednoj i kaputom u drugoj ruci. Bio sam joj
zahvalan što sam konačno mogao na brzinu da prelistam Sunday Times pre
nego što uz otežano disanje pođem ka sobi. Bar je strmo drveno stepenište ostalo
nepromenjeno sve ove godine.
Prema mojim
zapisima, a drugih o Holmsu po svemu sudeći i nema, “Opus šezdeset jedan
Betovenovog koncerta za violinu i orkestar” odsvirao je samo nekoliko puta.
Slušajući prvi stav pregledao sam pažljivo naslove, podnaslove, negde i čitave
tekstove.
Počeo sam, po
navici, od poslednje stranice. Uludo utrošeni papir, pomislio sam, ništa što bi
privuklo Holmsa. Na devetoj stranici, međutim, zastao sam podigavši obrve već
kod naslova: Dvostruka krađa u Ešmolijenu. Ispod je stajala fotografija
dobro poznate zgrade s kraja sedamnaestog veka u ulici Bimont, u Oksfordu.
Između dve vlažne ovalne mrlje pokušavao sam da razaberem sitan tekst: Dva
gudačka instrumenta porodice Amati nestala su iz muzejskih vitrina. Svi ostali
eksponati ostali su netaknuti. Motivi ove krađe, elegantno izvedene preko
nedavno obnovljenog krova muzeja i dalje su nerazjašnjeni.
Holms je stajao
pored prozora i svirao žmureći. Larghetto. Seo sam u fotelju pored vrata. Svetiljka je bacala narandžastu svetlost na
police u uglu sobe. Na mestu gde su nekada stajale hrpe starih beležaka bila su
tri nova kožna poveza. Poslednje četiri godine utrošio sam na prekucavanje
tekstova o Holmsu koji je na moju novu adresu ugovorio isporuku svadbenog
poklona, mehaničkog uređaja. Bio je to najnoviji model uglednog proizvođača iz
Filadelfije. Nije bilo druge nego da zavrnem rukave. Metalna dugmad bila su
poređana u tri polukružna reda. Svaki put kada bih pritisnuo neko određeno
dugme dobijao bih na papiru otisak odgovarajućeg slova. Iako se moja draga
gospođa Votson neprestano protivila zbog buke koja je iz radne sobe odzvanjala
celim stanom, prionuo sam na zadatak oduševljen novim izumom. Od četiri stotine
devedeset osam beležnica dobio sam devet stotina pedeset sedam listova na
kojima su se lako razaznavali redovi sitnih slova boje uglja. Listove sam zatim
složio u tri korice od kože, gotovo nalik pravim knjigama. Drago mi je što po
velikim slučajevima Holmsove Hronike zločina ne pada više prah zaborava.
Na stranu litre mastila začinjenog mojim skromnim spisateljskim darom.
Rondo-Allegro svirao je žustrije od prethodnih
stavova. Veselim živahnim pokretima gudala kao da je razgovarao sa zamišljenim
orkestrom. Dve podjednake, duboke bore između njegovih obrva počele su da
podrhtavaju u tišini. Usledio je dobro uvežban završetak. Oglasio sam se
tapšanjem.
„Votsone! Kakvo iznenađenje! Odslušali ste sva tri stava?“
„Ni za šta na svetu ne bih propustio vaše izvođenje Betovena nedeljom
ujutru.“
„Kobasica sa prelivom od majoneza, senfa i topljenog sira, omlet i čaj.
Izvolite.“
„Оčekivali ste me?“ rekao sam pomalo iznenađeno, premeštajući se nerado iz
fotelje u stolicu.
„Jesam. Da se niste pojavili do podne, pozvao bih vas.“
„Pronašli ste još neku moju beležnicu?“
„Hteo sam da pričamo o Italiji.“
„Doba renesanse daleko je za nama, Holmse. Ali rado bih posetio neki od
restorana u okolini Padove“, dodao sam odsecajući poveći komad kobasice.
„Nа severu Italije sredinom šesnaestog veka violina je dobila današnji oblik.
Od instrumenata tog doba sačuvano je i nešto violina slavne porodice Amati.“
„I?“ zagrcnuo sam se već ohlađenim čajem. Kod Holmsa ništa nije slučajno,
pa ni izvođenje Betovena, pomislio sam. Kako li je samo saznao za vest, pitao
sam se.
„Da sam na vašem mestu pripazio bih.“ Spustio je pogled na moj prsluk bez
dugmeta i nastavio kroz poluosmeh: „Izgubićete još neko dugme.“
„Čuli ste za krađu u Ešmolijenu?“
„Ući preko krova, neopaženo razbiti vitrinu i otići... Hm... Kako vam sve
to deluje, Votsone?“
„Čini mi da ćemo danas ručati u Oksfordširu.“
„Bez žurbe, niste još pojeli omlet. Zamolio sam gospođu Hadson da je
pripremi po vašem ukusu.“
Odmakao je od sebe poluprazan tanjir sa netaknutom kobasicom i zapalio lulu
sa izrezbarenim liskama duvana. Zakašljao sam se.
„Smeta vam?“ upitao je, verovatno očekujući negodovanje.
Od našeg prošlog susreta astma mi se pogoršala. Pripisivao sam to
kolebljivosti da Holmsu stavim do znanja koliko mi smeta slatkastoopori miris
koji su poprimili nameštaj i zavese, pa čak i knjige u njegovoj sobi. Da ne
govorim o dimu koji se upravo izvijao iz lule, kao srasle sa Holmsovim prstima.
„Pomalo. Možda je bolje da što pre krenemo?“ predložio sam, brišući sa
uglova usana tragove doručka.
„Nije sve u brzini, prijatelju.“
„Trebalo bi ispitati čuvare muzeja. Moramo početi da radimo na ovom
slučaju,“ rekao sam zabrinut zbog njegove nepreduzimljivosti.
„Sve što nam je neophodno za početak nalazi se u ovoj sobi“, odgovorio je.
Nežnim pokretom vratio je violinu u kutiju obloženu ljubičastim plišem. Ustao
sam i prišao prozoru.
Kad sam se okrenuo od prozora, video sam Holmsa kako sedi zagledan u
tavanicu. Iako i dalje nepomičan, primetio je moj upitni pogled.
„Preplavljen sam fotografijama, Votsone“, oglasio se nakon kraće tišine, pa
dodao: „Od prošle nedelje muče me ovi šareni papiri. U nedelju je stigao prvi. Sledećeg dana stigla su dva, dan kasnije tri...
Priđite da pogledate. Pazite da ne poremetite redosled.“
Na hartiji daleko kvalitetnijoj od novinske ugledao sam najpre Veliki
kanal, zatim raskošnu građevinu sa lukovima, koja se zanosno izvijala nad vodom
spajajući dva niza zgrada. Narednih šest fotografija bile su nevešto docrtavane
i bojene rukom. Podudarale su se po tome što je na svakoj od njih bio po jedan
uglađeni gospodin. Portreti su bili napravljeni u gotovo istim pozama. Osim po
izrazima lica, gospoda su se, nisam mogao da poverujem, razlikovala jedino po
boji čarapa. Glasno sam se nasmejao, znajući da Holms ne odobrava ovakve ispade
u ozbiljnim situacijama.
Dočekao me je oštrim pogledom: „Nastavi, ima ih još dvadeset. Ko god da je
ovo radio, nanosio je pažljivo prah u boji na površinu fotografije. Rekao bih
da su dagerotipije bile i neznatno zagrejane tokom tog procesa.“
Prilike sa dugim drvenim štapovima stajale su, svaka u svom čamcu, u
približno istom položaju, ali u drugačijem okruženju. Žena gustih tamnih
uvojaka gledala je živo u mene sa papira. Kroz proreze karnevalske maske
uokvirene crvenim linijama i crnim perjem strujala je čulnost plavih očiju od
koje me je podilazila jeza. Zelenkastoplavi odsjaj vode podno crvenkastih
pročelja delovao je opuštajuće posle svih onih ozbiljnih likova i zagonetnih
maski. Opuštenost, nažalost, nije dugo trajala. Na fotografiji koja je sledila
nalazila se violina boje smole, položena na crnom okruglom stolu. Na nju je
padala slaba svetlost, verovatno sa obližnjeg prozora. Poslednji snimak koji
sam držao u rukama načinjen je ispred Ešmolijena, pre nego što je obnovljen
krov zgrade.
„Holmse! Čekao si sedam dana da mi ovo pokažeš?“ obratio sam mu se prilično
ljutito.
„Dragi prijatelju, sve isporuke su stizale tačno u 11.15, svakog dana.
Danas nije stiglo ništa.“
Nisam ništa shvatao. Preostalo mi je jedino da i ovaj put pomno pratim
svaki Holmsov potez i zabeležim koliko stignem.
„Pakuj kofere, Votsone! Karneval počinje za nekoliko dana.“ Odlučno je
podigao bradu. Očekivao sam da ćemo ostatak dana provesti proslavljajući. Nešto
mi je zastalo u grlu pri samoj pomisli na milu gospođu Votson. Treba preživeti
i te proklete gondole! Još od vojske ne mogu da smislim čamce. Pre nego što sam
uspeo da izustim bilo šta, nastavio je:
„Nije to tako strašno, dragi moj doktore.“
Prešao je sobu laganim koracima, zastao na trenutak pred vratima i pogledao
zabrinuto moju nogu:
„Izdržaćete. “
