Friday, June 20, 2014

Priče sa radionice: Nataša Stanić


Hronika zločina

Izašao sam iz kuće da kupim novine. Zbog nekoliko metalnih pomagala u kolenu vukao sam levu nogu. Ulicom Bejker odzvanjao je jednoličan topot konja, najavljujući novi dan.
Želeo sam da obradujem Holmsa ranom jutarnjom posetom. Retko sam navraćao otkako sam se oženio. Prvi put sam poželeo da sa njim podelim nešto sasvim lično, najličnije. Na putu do dobro poznatog ulaza zamišljao sam snažan prijateljski zagrljaj i tapšanje po ramenu. Već nekoliko meseci pripremam se da mu saopštim vest da gospođa Votson i ja očekujemo dete.
Zastao sam, otresao kišobran i ušao. Potražio sam stari glineni ćup za kišobrane iza vrata, ali nije ga bilo. Dok sam pokušavao da se izborim sa vodom koja je curela po naslovnoj strani novina, začuo sam poznatu melodiju. D – dur je dopirao, bez sumnje, iz Holmsove sobe.
Vrata kućepaziteljke otvorila su se uz škripu i ugledao sam belu kapu od lanenog platna sa gustim naborima.
„Čujete li vi ovo, gospođo Hadson?“ upitao sam je.
„Dobro jutro, gospodine Votsone“, dodala je prekorno me pogledavši. „Poptuno ste mokri.“
Raspored bora na licu uokvirenom talasastim sedim pramenovima nije ni slutio na osmeh, makar učtiv. Kad smo kod učtivosti, pretpostavljam da je trebalo da razgovor počnem pozdravom, ali nisam to učinio. Pošla je bez reči prema garderoberu, sa kišobranom u jednoj i kaputom u drugoj ruci. Bio sam joj zahvalan što sam konačno mogao na brzinu da prelistam Sunday Times pre nego što uz otežano disanje pođem ka sobi. Bar je strmo drveno stepenište ostalo nepromenjeno sve ove godine.
Prema mojim zapisima, a drugih o Holmsu po svemu sudeći i nema, “Opus šezdeset jedan Betovenovog koncerta za violinu i orkestar” odsvirao je samo nekoliko puta. Slušajući prvi stav pregledao sam pažljivo naslove, podnaslove, negde i čitave tekstove.
Počeo sam, po navici, od poslednje stranice. Uludo utrošeni papir, pomislio sam, ništa što bi privuklo Holmsa. Na devetoj stranici, međutim, zastao sam podigavši obrve već kod naslova: Dvostruka krađa u Ešmolijenu. Ispod je stajala fotografija dobro poznate zgrade s kraja sedamnaestog veka u ulici Bimont, u Oksfordu. Između dve vlažne ovalne mrlje pokušavao sam da razaberem sitan tekst: Dva gudačka instrumenta porodice Amati nestala su iz muzejskih vitrina. Svi ostali eksponati ostali su netaknuti. Motivi ove krađe, elegantno izvedene preko nedavno obnovljenog krova muzeja i dalje su nerazjašnjeni.
Holms je stajao pored prozora i svirao žmureći. Larghetto. Seo sam u fotelju pored vrata. Svetiljka je bacala narandžastu svetlost na police u uglu sobe. Na mestu gde su nekada stajale hrpe starih beležaka bila su tri nova kožna poveza. Poslednje četiri godine utrošio sam na prekucavanje tekstova o Holmsu koji je na moju novu adresu ugovorio isporuku svadbenog poklona, mehaničkog uređaja. Bio je to najnoviji model uglednog proizvođača iz Filadelfije. Nije bilo druge nego da zavrnem rukave. Metalna dugmad bila su poređana u tri polukružna reda. Svaki put kada bih pritisnuo neko određeno dugme dobijao bih na papiru otisak odgovarajućeg slova. Iako se moja draga gospođa Votson neprestano protivila zbog buke koja je iz radne sobe odzvanjala celim stanom, prionuo sam na zadatak oduševljen novim izumom. Od četiri stotine devedeset osam beležnica dobio sam devet stotina pedeset sedam listova na kojima su se lako razaznavali redovi sitnih slova boje uglja. Listove sam zatim složio u tri korice od kože, gotovo nalik pravim knjigama. Drago mi je što po velikim slučajevima Holmsove Hronike zločina ne pada više prah zaborava. Na stranu litre mastila začinjenog mojim skromnim spisateljskim darom.
Rondo-Allegro svirao je žustrije od prethodnih stavova. Veselim živahnim pokretima gudala kao da je razgovarao sa zamišljenim orkestrom. Dve podjednake, duboke bore između njegovih obrva počele su da podrhtavaju u tišini. Usledio je dobro uvežban završetak. Oglasio sam se tapšanjem.
„Votsone! Kakvo iznenađenje! Odslušali ste sva tri stava?“
„Ni za šta na svetu ne bih propustio vaše izvođenje Betovena nedeljom ujutru.“
„Kobasica sa prelivom od majoneza, senfa i topljenog sira, omlet i čaj. Izvolite.“
Оčekivali ste me?“ rekao sam pomalo iznenađeno, premeštajući se nerado iz fotelje u stolicu.
„Jesam. Da se niste pojavili do podne, pozvao bih vas.“
„Pronašli ste još neku moju beležnicu?“
„Hteo sam da pričamo o Italiji.“
„Doba renesanse daleko je za nama, Holmse. Ali rado bih posetio neki od restorana u okolini Padove“, dodao sam odsecajući poveći komad kobasice.
„Nа severu Italije sredinom šesnaestog veka violina je dobila današnji oblik. Od instrumenata tog doba sačuvano je i nešto violina slavne porodice Amati.“
„I?“ zagrcnuo sam se već ohlađenim čajem. Kod Holmsa ništa nije slučajno, pa ni izvođenje Betovena, pomislio sam. Kako li je samo saznao za vest, pitao sam se.
„Da sam na vašem mestu pripazio bih.“ Spustio je pogled na moj prsluk bez dugmeta i nastavio kroz poluosmeh: „Izgubićete još neko dugme.“
„Čuli ste za krađu u Ešmolijenu?“
„Ući preko krova, neopaženo razbiti vitrinu i otići... Hm... Kako vam sve to deluje, Votsone?“
„Čini mi da ćemo danas ručati u Oksfordširu.“
„Bez žurbe, niste još pojeli omlet. Zamolio sam gospođu Hadson da je pripremi po vašem ukusu.“
Odmakao je od sebe poluprazan tanjir sa netaknutom kobasicom i zapalio lulu sa izrezbarenim liskama duvana. Zakašljao sam se.
„Smeta vam?“ upitao je, verovatno očekujući negodovanje.
Od našeg prošlog susreta astma mi se pogoršala. Pripisivao sam to kolebljivosti da Holmsu stavim do znanja koliko mi smeta slatkastoopori miris koji su poprimili nameštaj i zavese, pa čak i knjige u njegovoj sobi. Da ne govorim o dimu koji se upravo izvijao iz lule, kao srasle sa Holmsovim prstima.
„Pomalo. Možda je bolje da što pre krenemo?“ predložio sam, brišući sa uglova usana tragove doručka.
„Nije sve u brzini, prijatelju.“
„Trebalo bi ispitati čuvare muzeja. Moramo početi da radimo na ovom slučaju,“ rekao sam zabrinut zbog njegove nepreduzimljivosti.
„Sve što nam je neophodno za početak nalazi se u ovoj sobi“, odgovorio je.
Nežnim pokretom vratio je violinu u kutiju obloženu ljubičastim plišem. Ustao sam i prišao prozoru.
Kad sam se okrenuo od prozora, video sam Holmsa kako sedi zagledan u tavanicu. Iako i dalje nepomičan, primetio je moj upitni pogled.
„Preplavljen sam fotografijama, Votsone“, oglasio se nakon kraće tišine, pa dodao: „Od prošle nedelje muče me ovi šareni papiri. U nedelju je stigao prvi. Sledećeg dana stigla su dva, dan kasnije tri... Priđite da pogledate. Pazite da ne poremetite redosled.“
Na hartiji daleko kvalitetnijoj od novinske ugledao sam najpre Veliki kanal, zatim raskošnu građevinu sa lukovima, koja se zanosno izvijala nad vodom spajajući dva niza zgrada. Narednih šest fotografija bile su nevešto docrtavane i bojene rukom. Podudarale su se po tome što je na svakoj od njih bio po jedan uglađeni gospodin. Portreti su bili napravljeni u gotovo istim pozama. Osim po izrazima lica, gospoda su se, nisam mogao da poverujem, razlikovala jedino po boji čarapa. Glasno sam se nasmejao, znajući da Holms ne odobrava ovakve ispade u ozbiljnim situacijama.
Dočekao me je oštrim pogledom: „Nastavi, ima ih još dvadeset. Ko god da je ovo radio, nanosio je pažljivo prah u boji na površinu fotografije. Rekao bih da su dagerotipije bile i neznatno zagrejane tokom tog procesa.“
Prilike sa dugim drvenim štapovima stajale su, svaka u svom čamcu, u približno istom položaju, ali u drugačijem okruženju. Žena gustih tamnih uvojaka gledala je živo u mene sa papira. Kroz proreze karnevalske maske uokvirene crvenim linijama i crnim perjem strujala je čulnost plavih očiju od koje me je podilazila jeza. Zelenkastoplavi odsjaj vode podno crvenkastih pročelja delovao je opuštajuće posle svih onih ozbiljnih likova i zagonetnih maski. Opuštenost, nažalost, nije dugo trajala. Na fotografiji koja je sledila nalazila se violina boje smole, položena na crnom okruglom stolu. Na nju je padala slaba svetlost, verovatno sa obližnjeg prozora. Poslednji snimak koji sam držao u rukama načinjen je ispred Ešmolijena, pre nego što je obnovljen krov zgrade.
„Holmse! Čekao si sedam dana da mi ovo pokažeš?“ obratio sam mu se prilično ljutito.
„Dragi prijatelju, sve isporuke su stizale tačno u 11.15, svakog dana. Danas nije stiglo ništa.“
Nisam ništa shvatao. Preostalo mi je jedino da i ovaj put pomno pratim svaki Holmsov potez i zabeležim koliko stignem.
„Pakuj kofere, Votsone! Karneval počinje za nekoliko dana.“ Odlučno je podigao bradu. Očekivao sam da ćemo ostatak dana provesti proslavljajući. Nešto mi je zastalo u grlu pri samoj pomisli na milu gospođu Votson. Treba preživeti i te proklete gondole! Još od vojske ne mogu da smislim čamce. Pre nego što sam uspeo da izustim bilo šta, nastavio je:
„Nije to tako strašno, dragi moj doktore.“
Prešao je sobu laganim koracima, zastao na trenutak pred vratima i pogledao zabrinuto moju nogu:
„Izdržaćete. “

No comments:

Post a Comment