Nada je živela okružena crvenim ružama,
gustim zelenim šibljem i lavežom velikog crnog psa.
Nedeljom, u trinaest časova i pedeset
minuta, zatvarala se u omanju betonsku prostoriju bez prozora, sagrađenu pored
dvospratne kuće sa tamnocrvenim pročeljem. Iz torbe sa iskrzalim rubovima
pažljivo je vadila duguljastu metalnu kutiju sa tankom srebrnom šipkom na
rasklapanje i nekoliko malih udubljena sa bočne strane. Sklopljenih očiju
upijala je boje i tonove muzičkih instrumenata, basova, soprana i baritona, dok
joj se licem, belim i mekim, šetao zalutali zrak svetlosti.
Opijena operom, sedela bi na podu u
najtamnijem uglu garaže, sve dok se uz snažan tresak teških gvozdenih vrata ne
bi pojavio Branko, čije su ruke bile toliko teške da bi svet posle njih danima
bio bez zvuka, potpuno modar.
No comments:
Post a Comment